ДОБРОДОШЛИ НА АНАСТАСИЈА - ПРАВОСЛАВЉЕ ФОРУМ

Ако још увек нисте члан нашег форума препоручујемо Вам да се региструјете и придружите нам се. Поделите са нама ваша искуства и мишљења. Желимо вам пријатан боравак и дружење на АНАСТАСИЈА - ПРАВОСЛАВЉЕ форуму.


Поздрав, чекамо вас !!!


КОРАК СРЦЕМ, УМОМ И РЕЧЈУ СТАЗАМА ПРАВОСЛАВЉА
 
HomePortalCalendarFAQ/УпутствоРегиструј сеПриступи
+ ДОБРО ДОШЛИ НА ФОРУМ! МОЛИМ ТЕ ДА НЕ БУДЕШ САМО ЧИТАЛАЦ ТЕКСТОВА. ПОСТАНИ ПРИЛОЖНИК ПРАВОСЛАВЉУ, ВЕЛИКА ДЕЛА СТВАРАЈУ МАЛИ ЉУДИ ПРОЖЕТИ ЉУБАВЉУ ПРЕМА ВЕРИ И НАЦИЈИ!!! + • + "Будите мудри као змије и безазлени као голубови". • + "Мудрост ће вас сачувати да вас вуци нe растргну, а доброта ће вас сачувати да ви не постанете вуци". • + Патријарх Српски, Г. Павле + •
ИЗВИЊАВАМО СЕ ПОСЕТИОЦИМА ФОРУМА ЗБОГ РЕКЛАМА КОЈЕ СЕ ПОЈАВЉУЈУ ИСПОД БАНЕРА (испод овог текста). РЕКЛАМЕ СЕ ПОЈАВЉУЈУ НА ФОРУМУ ИЗ ЈЕДНОСТАВНОГ РАЗЛОГА ЈЕР ЈЕ КОРИШЂЕЊЕ СОФТВЕРА ФОРУМА БЕСПЛАТНО И НА ИЗБОР РЕКЛАМА НЕМАМО УТИЦАЈ. ХВАЛА НА РАЗУМЕВАЊУ.

Share | 
 

 КУЛТ УМРЛИХ

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down 
АуторПорука
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: КУЛТ УМРЛИХ   Tue Mar 29, 2011 10:40 am



Култ умрлих


Смрт

По хришћанском веровању и учењу цркве, смрт је прелазак из овоземаљског привременог живота у небески вечни живот. Зато се сваки хришћанин целога свога живота припрема за тај прелазак. Сваки човек, још за живота, одреди место где жели да буде сахрањен, а када дође у старе године, он са својим укућанима или пријатељима припрема све шта је потребно за сахрану једног хришћанина


Самртна постеља

Овако се у нашем народу зове место и сам догађај када се покојникова душа раздвоји од тела. Обично се може на основу тежине болести, и болесникова стања закључити и предвидети скора смрт. Тада треба позвати свештеиика да исповеди и причести болесника, да би се душа лакше растала од тела. Негде се сачувао обичај да се родбина и пријатељи са болесником пред смрт опраштају. Он њима опрашта њихове увреде и грехе према њему и обратно. Из народног искуства се зна, да душа покојникова који је исповеђен и причешћен, и који се опростио са својим најближима, лагано и тихо излази из тела, као птица из кавеза, и растерећена лети небеским просторима у царство небеско. Опраштање се врши на следећи начин: Болесник позове оне, за које сматра да се о њих огрешио, и један по један прилазе постељи.
Онда болесник говори: "Опрости ми, брате" (каже име, обично каже и који грех осећа на души). Овај скине капу, лагано се поклони према болеснику и говори: "Бог да ти опрости и овога и онога света".


Опремање мртваца

Чим се самртник почне раздвајати са душом, почне, дакле, лагано издисати, припрема се свећа која се пали, и ставља изнад његове главе, или му се стави у руке. Свећу пали најближи и најдражи сродник. Оцу или мајци свећу пали син или кћерка итд. Свећа се пали на следећи начин: Онај који пали узме је, прекрсти се, целива свећу, пали је шибицом и говори: За покој душе мога (каже сродство и име). Бог да му душу прости. Остали присутни тихо, шапатом изговарају Бог да му душу прости, и крсте се. Свећа и њена светлост символишу самога Христа који је светлост и који осветљава пут души свакога човека који у њега верује. У народу се сматра за велику казну и проклетство ако неко умре без свеће.
Чим покојник испусти душу, приступа се припреми за укоп. Најпре се изврши купање, бријање и облачење покојника у свечано укопно рухо. Купање врши неки старији човек из комшилука или жена уколико је покојник женско. Обично се тело истрља влажним пешкирима, мушкарац се обрије, посеку нокти и обуче се ново одело, које покојник припреми још за живота. Тако опремљен покојник се поставља на сто у некој великој соби, или остаје у постељи у којој је преминуо, док се не припреми ковчег. Постави му се десна рука преко леве на грудима, и руке му се свежу марамицом, тањим пешкиром или дебљим вуненим концем; вежу му се ноге око чланака, и глава испод браде и преко темена, а очи му се склопе.


Припреме за сахрану

Пошто од часа смрти па до сахране треба да прође 24 сата, покојник преноћи у кући, и око њега седе његови укућани или пријатељи, и дању и ноћу. Воде се озбиљни разговори, читају молитве за покој душе, и евоцирају лепе успомене на покојника. Ово се обично ради у селу пошто покојник преноћи у кући. У градовима ређе, јер тело покојника преноћи у капели.
Сутрадан, један дан после смрти, обавља се сахрана. Рано, неколико комшија и пријатеља одлазе да копају гроб. Обичај је да нико од родбине не копа раку.
Родбина, пријатељи и комшије се одмах обавештавају чим неко умре, и заказује се тачно време сахране. Одмах се обавештава и свештеник који треба да изврши опело над покојником. Када се долази у кућу где је неко умро, изјављује се укућанима и родбини саучешће и одлази у собу где је покојник. Затим се целива покојника или икона и крст, запали свећа, положи цвеће, одстоји мало поред одра и одлази у другу просторију за госте.


Опело

У заказано време долази свештеник. Њега дочекује домаћин и води га у просторију где је покојник. Пошто свештеник узме потребне податке о умрломе, ковчег са покојником се износи у двориште, где се врши опело. У местима где има капела, сви долазе у заказано време на сахрану, и у одређено време се врши опело. Најпре се поделе свећице свима присутнима, које се упале и држе у току опела. За време опела, родбина стоји са десне стране ковчега, а ковчег је окренут тако да покојник гледа према истоку. Док траје опело влада потпуна тишина, и разуме се, потпуна озбиљност. Крст стоји чело главе покојника. Такође, чело главе поставља се мањи сточић на који се ставља жито, скувано као за славу. У жито се ставља једна свећица. Поред жита потребна је и једна флашица у којој је помешано вино и уље,( успомена на свету тајну јелеосвећења), којим се после опела прелива покојник.
На сточић се ставља и једна чаша са чистим вином и кашичицом, да свештеник на крају опела прелије жито. Ту се још ставља погача и тацна са медом. Погача символизује самога Христа који је хлеб живота, а мед сладост раја и вечног блаженог живота


Целивање покојника

Када се опело заврши, најпре родбина, а затим сви остали целивају покојника или икону и крст који стоје на покојниковим грудима. Целивање се врши тако, што се полако прилази ковчегу, и кад се дође до њега, застане се, прекрсти и поклони, па се онда целива покојник, и тихо се каже: "Бог да му душу прости".


Погребна поворка

Кад се заврши целивање, ковчег се затвара. Одмах се ковчег диже на кола, или се носи на рукама. Формира се потребна поворка. На челу поворке иде крст , иза крста долазе литије барјаци и рипиде. Иза њих иду млађе особе које носе цвеће. Иза цвећа носи се ковчег са покојником, чије су ноге окренуте напред. Иза покојника иде свештеник који успут пева одговарајуће посмртне песме. а иза свештеника иде родбина распоређена по степену блискости са покојником. Иза родбине иде народ. Од куће до гробља, стаје се два пута и чита се мали помен. Обично се стаје код раскршћа, или код неког места које је везано за покојника. Трећи помен се врши на самом гробу.


Спуштање у гроб

Када се стигне до гроба, ковчег се спушта поред раке, дреше се руке,ноге и глава. Укопници, то јест људи који су копали раку, целивају покојника, и неко од ближе родбине. Затим се ковчег затвара, закива или заврће поклопац и спушта се помоћу конопаца у раку.Где је то обичај, свештеник прелије остатком вина и уља ковчег у раки, разбије флашицу о неку алатку којом је копана рака, узима груменчић од првог ископаног комада земље и баца на ковчег. Такође и присутни бацају по комадић земље говорећи: "Бог да му душу прости".


Освећење водице

После повратка са гробља свештеник код куће освети водицу у просторији где је покојник издахнуо, и где је лежао док је био у кући. Водица се освећује за здравље и напредак осталих у кући. Обичај је у неким крајевима, када народ долази са гробља, да се сачекује у дворишту, ту сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција. То данас није обавезно чинити. Добро је, можда, припремити воду и пешкир ако нема чесма или купатило, да народ опере руке. Када са гробља стигну укопници, обавља се обично вечера за покој душе умрлога. За ту су вечеру везани бројни обичаји. На њој се негде присутни служе житом, медом и погачом, а негде се то ради на гробу.
Што се тиче става цркве око опела и сахране покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника, и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва.


Сувишни обичаји

Међутим, у неким нашим крајевима, за погреб су везани бројни сувишни, погрешни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је, разуме се, у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни. Али у новије време, заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискује велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било, да се новац за куповину венаца преда домаћину, или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране. Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава, да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, и учесници се почну у пијаном стању недолично и неприкладно понашати, што је недопустиви грех према покојнику и његовој родбини. Против оваквих појава треба да се бори свештеник и сви озбиљни и богомољни људи у нашем народу.


Црнина и време после сахране

У знак жалости за покојником, родбина од смрти почиње да носи црно одело. Жене црну мараму, а мушкарци црну кошуљу или флор. То се носи годину дана, и за то време родбина не учествује у весељима, не игра и не пева.
Овде треба нагласити да се, без обзира, када се десио смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава, на исти начин као и увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити обзиром да се у молитвама за славу молимо за покој душа наших умрлих сродника. Не треба у години дана после смрти покојника правити весеље у кући, свадбе, журке, игранке и сл. У свим овим случајевима и о свему што је везано за обичаје о сахранама, добро је посаветовати се са свештеником, јер су обичаји различити у разним крајевима, па је овде немогуће поменути и указати да ли је неки обичај добар или није.


Трећина

Сутрадан по сахрани, ужа родбина излази на гроб, где пали свеће за покој душе умрлога. Трећина се зове, јер је то трећи дан од смрти. На гроб се износи жито, вино, свеће, мед, погача, кадионица и тамјан. Негде се трећина обавља са свештеником који врши парастос или мали помен на гробу.
У неким крајевима, излази се на гроб у седми дан по смрти, или у прву суботу по смрти, и то се зове седмина. Све се врши исто као и на трећини.


Четрдесетодневни помен

Од свих молитава за умрле које црква прописује после опела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред Божији суд. Најбоље је ако се тај парастос врши тачно у четрдесети дан, а ако је немогуће, онда је добро у суботу која пада пре тога дана. Зашто субота? Субота је дан који је црква посветила мртвима, када се посебно молимо за покој њихових душа и када излазимо на гробља. За тај парастос се припрема жито и вино, мед и погача, кадионица и тамјан, и свеће које се пале на гробу и које присутни држе у рукама. Свештеник се позива да изврши парастос на гробу, или се доноси жито у цркву, па над житом свештеник врши парастос, а родбина после тога иде на гробље, прелива гроб вином, носи освећено жито и служе се њиме на гробу.
За овај четрдесетодневни парастос, такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање "душног брава". То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино може подвести и оправдати, уколико је циљ клања да се нахрани сиротиња и сиромашни, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански обичај везан за жртвоприношење.



Полугодишњица и годишњица

После шест месеци и једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као за четрдесети дан припрема жито.
.

_________________
Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле
премудрим ловцима, пославши им Духа Светог.
Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!
Назад на врх Go down
NEDA BORJANOVIC
почетник
почетник


Female
Број порука : 55
Година : 51
Локација : Novi Sad
Члан од : 05.04.2011

ПорукаНаслов: Re: КУЛТ УМРЛИХ   Thu Aug 21, 2014 10:04 am

Жалост
Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила и нема користи од ње.
Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Ма шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати. ...Принесите Богу жељу да се молите, а Он ће вас услишити и дати вам молитву. (Св. Филарет Московски)

Назад на врх Go down
CrveniZmaj
нови члан
нови члан


Male
Број порука : 41
Година : 40
Члан од : 09.11.2010

ПорукаНаслов: Re: КУЛТ УМРЛИХ   Wed Sep 10, 2014 7:52 am

Зашто свештеници приликом молитве над упокојеним певају:
"последњи поздрав.... последњи поздрав..."
Пре но што се упокојени спусти у раку (гробницу), појци позивају родбину и пријатеље и певају: "Приђите, браћо, умрломе, подајте му последњи целив свој и благодарите Богу што га к себи призва у Царство небеско. Јер он, ево, остави родбину своју и телом хита ка гробу своме; многострадално тело престаде да пати, а душа се сујете ослободи..." И упокојени позива: "О, где сте сродници и пријатељи моји? Ево, растајемо се! Господу се Богу помолите за покој мој". И песма у наставку помиње последњи целив: "Гледајући ме где лежим без гласа и без даха, заплачите за мном, браћо и пријатељи, сродници и познаници. Још јуче сам с вама беседио, а, гле, изненада дође ми страшни час смрти. Но, приђите сви који сте ме волели и целујте ме последњим целивом. Јер ја с вама више нећу бити нит" ходити, нити беседити.... Зато вас све молим сада и преклињем: Молите се за мене непрестано Христу Богу, да по гресима мојим не будем низведен на место мучења, него да ме Христос удостоји светлог живота".
Дакле, пре но што тело оде "гробу своме" ми се са њим опраштамо, целивамо "многострадално тело" последњи пут, јер се у таквом телу, смртном и пролазном, више никада нећемо сусрести. Душа се већ ослободила "сујете", свога трулежног тела, које "хита ка гробу своме". У општем васкрсењу тело ће бити прослављено, нетрулежно. Ми на опелу не целивамо бесмртну душу, са којом ћемо се срести, већ само трулежи подложно тело. И још нешто. Ко нам гарантује да ћемо се у општем васкрсењу срести. Да ли смо сигурни да ћемо бити сви са исте стране Господа? Можда ће многима од нас Христос рећи: Идите од мене проклети у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим!
Дакле, нека Те не саблажњава и нека Ти не умањује веру у опште васкрсење позив Цркве на "последњи опроштај" са упокојеним сродником, јер је то опроштај са телом. Зато се опело врши над отвореним сандуком и ожалошћени целивају умрлог у чело или скрштене руке. Понављам, то тело више никад нећемо видети и то је последњи опроштај, последњи целив, који чинимо над нашим сродником и пријатељем. За душу његову ми ћемо се и надаље молити, палити воштанице (које ћемо такође целивати пре паљења, да бисмо и тиме показали нашу љубав према покојнику), чинићемо им помене и парастосе, стављати њихова имена у спискове за помињање на проскомидији, чинити у име њихово добра дела. И надати се да ћемо се сви срести у Царству небеском. Дај Боже!
о. Душан
Назад на врх Go down
vladajv
нови члан
нови члан


Male
Број порука : 36
Година : 49
Локација : Sombor
Члан од : 29.12.2013

ПорукаНаслов: Re: КУЛТ УМРЛИХ   Sun Oct 05, 2014 6:16 am

МИЛОСТ БОЖИЈА ПРЕМА ПОКАЈНИКУ

Један монах страдаше од блудне похоте. Деси му се да уђе у извесно епшатско насеље, где, видевши кћи незнабожачког жреца (идолопоклоничког свештеника - нап. Прир.), Заљуби се у њу, и рече њеном оцу: "Дај ми је за жену". - "Не могу ти је дати", одговори он, "док не упитам бога мојега". И отишавши демону, жрец га упита: "Један ми је монах дошао и тражи моју кћи за жену - да ли да је дам за њега?" Демон одговори: "Упитај га - хоће ли се одрећи Бога својега, крштења и монашког завета?".
Жрец оде и рече монаху: "одричеш ли се Бога, крштења и монашког завета?". Он (монах) то учини, и у исти мах виде као голуба који излете из његових уста и полете увис. Жрец оде демону и рече: "Ево, пристао је на сва три услова". Тада му ђаво одговори: "Не дај му своју кћер за жену; јер Бог није од од њега одступио, него му још помаже.
Жрец дође и рече брату: "Не могу да ти још дам своју кћер, јер ти Бог и даље помаже, и није од тебе одступио". Чувши то, брат рече себи: "Бог ми је јавио такву милост - и ја, окајани, одрекох се њега, и крштења, и монашког завета - а благи Бог ми и сада помаже!" И, * дошавши себи, уразуми се и пође у пустињу великом Старац (духовнику) и рече му шта је било.
Старац му каза: "Седи са мном у пештери, непрекидно пости три седмице, и умолићу Бога за тебе. Старац се трудио за брата, и призивао Бога, говорећи:" Господе, преклињем те, даруј ми ту душу, и прими њено покајање! "И услиши Господ молитву његову. Кад се наврши прва седмица, старац дође брату, и упита га:" Виде ли нешто? "
Брат одговори: "Видех голуба горе, на небеској висини, како ми лебди над главом".
Старац му рече: "Пази на себе, и снажно призивај Бога". Друге седмице старац опет дође брату и упита га: "Виде ли шта?" - "Видех", рече брат, "голуба како ми слеће на главу". Старац му рече: "Бди и моли се". Кад прође трећа седмица, старац опет дође брату и упита га: "Виде ли још нешто?"
Он одговори: "Видех голуба: он слете, и стаде над самом главом мојом, пружих руку да га ухватим а он ми улете у уста". Тада је старац заблагодарио Богу и рекао брату: "Ево, Бог је примио покајање твоје - од сад пази на себе". Брат му рече: "Од сад ћу остати с тобом, авво, до саме смрти своје".
(из Древног Отачника)
Назад на врх Go down
Radha
нови члан
нови члан


Female
Број порука : 12
Година : 40
Члан од : 13.07.2010

ПорукаНаслов: Re: КУЛТ УМРЛИХ   Mon Dec 08, 2014 9:55 am

О упокојенима


Када ја размишљам о упокојенима… Шта је то више – вапај, јаук, или кукање? Сетите се како се лоше осећате када сте заиста пали или када сте учинили нешто што нисте смели. Шта се у том тренутку дешава? У том тренутку ви знате каквог је укуса смрт, због тога што вам је у устима управо смртна горчина. И у вашим ноздрвама је мирис смрти, а ви сте на граници. И чиме ћеш онда доказати да ниси у аду? Можда тиме што ходаш, поздрављаш се и покушаваш да се насмејеш. Истина, између тебе и покојника је велика разлика. Ипак си ти још жив, а и псу живом боље је него мртвом лаву (Проп. 9, 4). Али само замисли да је мука у души једнака, а да је могућност покајања одузета заувек. Замисли да ти је укинута свака утеха: и утеха разговором, и утеха храном, и уопште свака могућа утеха. И замисли још да си постао прозорљив са закашњењем. Постао си прозорљив на своју несрећу. Тачније, сада јасно схваташ шта у животу ниси учинио како треба, односно шта си учинио а није требало да чиниш. А колико потребног и корисног уопште није урађено! И сав живот ти је као на длану. И све је јасно као дан. Само што од тог сазнања нема никакве користи. Постоји једино горчина због протраћеног живота, као да то и није твој живот. Шта ће тада чинити човек? Он ће кукати и јаукати. Он ће горко жалити и плакати. Не чује ли се тај вапај чим се замислимо о преминулима?

Тај плач не носи утеху. (О, Небо! Јер проливајући сузе на земљи, ми се истински тешимо, и изливамо душу, и налазимо тишину. Али тај плач је неутешан плач. Каква ужасна реч!) И то није само једна особа, нити две, то је мноштво људи које се не да избројати. И када размишљаш о преминулима као да чујеш тај вапај или јаук. Чујеш звуке закаснелог кајања и жаљења због протраћеног и улудо проживљеног живота.

Ни издалека то не бива тако увек. Иначе ни живот не би био живот, него непрекидно ослушкивање страшних звукова. Али ако је тако с времена на време, онда неподношљиво тешко бива и онима који прелазе границу видљивог света. И као да тада роса пада на душу и чује се заупокојена хришћанска служба. Сва та опела, све те суботње задушнице, све заупокојене јектеније на Литургијама и сва та приношења на софрама, девет дана, четрдесет дана… Све то леже на душу као изгубљени део слагалице, без којег не може да се сложи цела слика. И ти схваташ да је Црква љубав. Не сентиментална, него једноставна и права љубав. Љубав која није слепа. То је љубав углавном према беспомоћнима, укључујући ту и преминуле, који оданде – из недокучивог далека молећиво протежу своје руке.

Нехотично помислиш и на себе, јер ћеш једном и сам отићи одавде и пресећи црту. Ко ће се за тебе помолити? И да ли ће бити довољне нечије молитве да на твоју душу падне свежина као на земљу роса? И још једно: постаје јасно због чега су свети за живота тако горко себе оплакивали. Пред њима су се делимично откривале тајне будућег века и они су се осећали као да су већ на Суду, због тога су горко плакали за собом као за непокајаним покојницима. Они су сада у тишини и радости. Али плачу они који су као ветропирасти вилин коњиц цело лето провели певајући и веселећи се. Без обзира на то колико су сами криви због своје незавидне судбине, такође ти их буде жао. И Црква која је раније таквима говорила: „Покајте се“, сада говори Богу: „Помилуј их по великој милости Својој“.

Треба размишљати о упокојенима, итекако треба. И треба да обамреш ослушкујући да ли ћеш чути јаук, кукање или плач. Јер много је њих „који су упали у ту отворену провалију у даљини“. А када сагрешиш и почнеш смртно да тугујеш (јер грех рађа смрт), захвали Богу што још ниси мртав и што за тебе и даље постоји покајање. А ако чујеш подругљиви шапат оних који не разумеју ништа од онога што је изречено, онда ти њих остави са њиховом замрлом душом и оглувелим срцем. Као што је Данте говорио: „Погледај и заобиђи!“ Ми имамо тако много посла, да нам је жао да трошимо време на бескорисне расправе. Треба размишљати о упокојенима, наравно да треба.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру
Назад на врх Go down
mirljubaviradost
нови члан
нови члан


Female
Број порука : 22
Година : 55
Члан од : 15.07.2010

ПорукаНаслов: Re: КУЛТ УМРЛИХ   Wed May 27, 2015 5:55 am

Смрт не долази да бисмо јој кафу скували
Био сам у прилици да будем поред многих умирућих људи. Видевши демоне и своје грехе, испуштали су страшне крике - ето, како нам се отварају очи у задњим тренуцима!. Али нису се могли спасити, зато што смрт не долази да бисмо јој кафу скували! Она долази да те одведе и односи те тамо где су само чињенице, а не разговори. И сви ти људи хтели су да проживе још један дан. Кажете да је то врло кратко, али видите, кад дах престаје, колико је тај тренутак важан Божију правду наткриљује велика Божанска љубав и опрашта нам због једног вапаја, уздаха. То ме је побудило на ријечи да трен може имати своје трајање и да један уздах може бити и молитва. А један је велики рекао да више вреди тај моменат, него крчаг суза. Не требају Богу хиљаде молитава, Он хоће наше срце. Време је оно најдрагоценије што нам је Бог дао. Бог нам га је дао да бисмо се спасили. Он нас је трпио, чека нас: можда ћемо устати?! то нас милост Божија држи целог живота. Ако бисмо оне који су на небу, могли питати: како сте се удостојили такве среће, одговор би био: ''Временом. Кратким временом које смо добро проживели''. Бог нас је створио слободнима да бисмо војевали, јер милост Божија не долази неком ко је кукавица, него јунак.
Ако не можете да волите своје непријатеље, макар их немојте мрзети.
Заповест, а не савет је да волимо своје непријатеље! Осећао сам, разговарајући са многим људима, да желе да ми кажу: ''Оче, не могу! Чините што хоћете, дајте ми хиљаду метанија на дан, али немојте ми говорити, да волим своје непријатеље''. Видите канџе нечастивога, у које сви упадају. Ако не можеш да волиш своје непријатеље, потребно је да их макар не мрзиш - и тад више ниси у блату, него на степеници. хајде да то мало измеримо попут трговаца. Ми смо криви што не умемо да волимо и ценимо те људе, нису они криви! Шта смо ми учинили за овај свет, ако говоримо о појединостима пута, који води ка спасењу? Шта смо учинили за свет, е то ћеми бити испитивани. Нису духовници, или свештеници у циљу религиозног васпитања и да би нас страшили, измислили адски огањ. Он је реалност. Пакао је страшна реалност! И ако не будеш опраштао, у вечни огањ ћеш ићи. Тај огањ је хиљаду пута јачи, него овај овде, и он је без светлости. Никога не можеш видети! И тамо остајеш не извесно време, него заувијек! Потрудите се да схватите како је то ужасно! Зато што не трпиш само физички бол, него те мучи и сазнање да си од Божије љубави отргнут занавијек. Браћо моја, таква вечност ужасава!
Aрхимандрит Арсеније Папачок
Назад на врх Go down
ljiljana2
нови члан
нови члан


Female
Број порука : 15
Година : 53
Локација : b.karlovac
Члан од : 20.11.2012

ПорукаНаслов: Re: КУЛТ УМРЛИХ   Thu Aug 06, 2015 6:41 am

СЕЋАЊЕ НА СМРТ
Наш свети и најискуснији учитељ је имао обичај да каже: монах треба да се односи према својој души као да ће сутра умрети, а према телу као да ће још годинама живети. Јер, како је рекао, прво, спречава униније и монаха чини ревноснијим, а друго, тело чува здравим и подстиче на уравнотежено уздржање.
ава Евагрије

Назад на врх Go down
ranko1979
нови члан
нови члан


Male
Број порука : 9
Година : 37
Члан од : 05.02.2011

ПорукаНаслов: Re: КУЛТ УМРЛИХ   Wed Oct 14, 2015 7:10 am

Једна мајка је имала ћерку која јој је била једина нада. Међутим ћерка се разболи и умре, а пошто је била побожна Господ је одведе у рај. Њена мајка је желела да је сања, али ћерка није имала потребу да се јави мајци јер је била у рајским небесима. Зато је мајка ишла код врачара и гатара. Једна јој је врачара рекла да пре изласка сунца изађе на гроб, да узме флашу и да нешто уради, и чека да јој се ћерка јави. Мајка је то урадила, а ћерка јој се јавила и рекла:
,,Мајко, што си ми то учинила? Зашто си ме тражила? Била сам у рајским насељима, а сада више не могу да се вратим. Што се ниси помолила Богу? Толико ме је туга оптеретила да не могу да се вратим Господу. Не могу да се вратим тамо где сам била опредељена."
Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.
Назад на врх Go down
Апостол
нови члан
нови члан


Male
Број порука : 25
Година : 56
Локација : Ужице
Члан од : 14.06.2010

ПорукаНаслов: Re: КУЛТ УМРЛИХ   Tue Apr 05, 2016 7:14 am

Назад на врх Go down
Sponsored content




ПорукаНаслов: Re: КУЛТ УМРЛИХ   Today at 5:53 am

Назад на врх Go down
 
КУЛТ УМРЛИХ
Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
 :: ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ :: IN MEMORIAM-
Скочи на: