ДОБРОДОШЛИ НА АНАСТАСИЈА - ПРАВОСЛАВЉЕ ФОРУМ

Ако још увек нисте члан нашег форума препоручујемо Вам да се региструјете и придружите нам се. Поделите са нама ваша искуства и мишљења. Желимо вам пријатан боравак и дружење на АНАСТАСИЈА - ПРАВОСЛАВЉЕ форуму.


Поздрав, чекамо вас !!!


КОРАК СРЦЕМ, УМОМ И РЕЧЈУ СТАЗАМА ПРАВОСЛАВЉА
 
HomePortalCalendarFAQ/УпутствоРегиструј сеПриступи
+ ДОБРО ДОШЛИ НА ФОРУМ! МОЛИМ ТЕ ДА НЕ БУДЕШ САМО ЧИТАЛАЦ ТЕКСТОВА. ПОСТАНИ ПРИЛОЖНИК ПРАВОСЛАВЉУ, ВЕЛИКА ДЕЛА СТВАРАЈУ МАЛИ ЉУДИ ПРОЖЕТИ ЉУБАВЉУ ПРЕМА ВЕРИ И НАЦИЈИ!!! + • + "Будите мудри као змије и безазлени као голубови". • + "Мудрост ће вас сачувати да вас вуци нe растргну, а доброта ће вас сачувати да ви не постанете вуци". • + Патријарх Српски, Г. Павле + •
ИЗВИЊАВАМО СЕ ПОСЕТИОЦИМА ФОРУМА ЗБОГ РЕКЛАМА КОЈЕ СЕ ПОЈАВЉУЈУ ИСПОД БАНЕРА (испод овог текста). РЕКЛАМЕ СЕ ПОЈАВЉУЈУ НА ФОРУМУ ИЗ ЈЕДНОСТАВНОГ РАЗЛОГА ЈЕР ЈЕ КОРИШЂЕЊЕ СОФТВЕРА ФОРУМА БЕСПЛАТНО И НА ИЗБОР РЕКЛАМА НЕМАМО УТИЦАЈ. ХВАЛА НА РАЗУМЕВАЊУ.

Share | 
 

 ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down 
Иди на страну : 1, 2, 3, 4  Next
АуторПорука
Administrator
Администратор
Администратор


Female
Број порука : 517
Година : 64
Локација : Beograd
Члан од : 16.02.2009

ПорукаНаслов: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Sun Feb 06, 2011 4:29 pm




Детињство

Детињство је чаробно клупко
што се врло брзо одмота
у свилен конац успомена
које памтимо целог живота.

Детињство личи на путовање,
пут превалимо док смо мали,
а после дуго причамо себи
како смо лепо путовали.

Слободан Станишић



ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ

Мала Сирена
Три прасета
Снежана
Златокоса и три медведа
Гавран, кукавица и сова
Златна јабука
Веверица и пчела
Три неваљала мајмуна
Шехерзада
Лисица и гавран
Принцеза на зрну грашка
Магарац, во и сељак
Трнова ружица
Алиса у земљи чуда
Путници и медвед
Пепељуга
Црвенкапа
Лесин велики пријатељ
Цареве уши
Стабло и цвет



Мала Сирена
У дубини океана у прекрасној палати боравио је краљ свих мора. Имао је пуно кћери, али најмлађа, Мала Сирена била му је најмилија. И поред свих лепота морских дубина, Мала Сирена је одлазила на површину мора. Дивила се плаветнилу неба, сјају сунца, бојама дрвећа и била несрећна у свом свету. Мучила је чежња за животом на копну. Узалуд су је отац и сестре наговарали да одустане од те жеље говорећи јој као је суров и окрутан свет на копну.
Једне ноћи, кришом се попела на површину. Море је било бурно, а велики таласи су се обрушавали на велики једрењак који је тонуо. Привучена таласима, Мала Сирена угледа младића који се давио. Без размишљања је допливала до онесвешћеног младића и извукла га на обалу. Гледала је његово прекрасно лице и чула откуцаје његовог срца. Чаролију је прекинуо неки глас и иза стене се појавила једна лепа девојка. Сирена је, непримећена, брзо клизнула у воду.
Дани су пролазили, а Мала Сирена је стално мислила на лепог младића. Очајна, потражила је савет од зле чаробнице-морске вештице. Молила је да је ослободи сјајног репа и, како год болно то било, подари људске ноге. Чаробница је, за узврат, тражила од Мале Сирене њен прекрасан глас и дивно певање. Сирена је одмах пристала. Остала је без гласа, нема, али се претворила у прекрасну девојку. Сада је могла да живи на земљи. Њен глас и певање, морска вештица је затворила у шкољку и однела је у морске дубине.
У краљевини је објављено да принц треба да се жени и Мала Сирена, која је у принцу препознала вољеног младића, горко је плакала исплакавши све сузе. У ноћи, на свечаности у краљевим вртовима, дуго је плесала иако је сваки корак наносио велики бол. Ујутро, пред венчање, поворка је пролазила поред младог пара. И Мала Сирена је била у поворци. Нема, застала је испред младог краљевића и он као да је за трен осетио бол који је носила у срцу. Али из немих усана нису могле да изађу речи. Малој Сирени преостало је само да потражи судбину у морским дубинама.
У тренутку кад је дотакла морске таласе, шкољка се отворила и чаролије морске вештице је нестало. Од тада, у тамним ноћима, морнари уз шум таласа често могу да чују тужно певање Мале Сирене.



_________________
KOРАК СРЦЕМ, УМОМ И РЕЧЈУ СТАЗАМА ПРАВОСЛАВЉА


Последњи пут изменио Administrator дана Fri Sep 16, 2011 6:33 am. изменио укупно 4 пута.
Назад на врх Go down
http://pravoslavlje.find-forum.net
vajolet65
веома напредан
веома напредан


Female
Број порука : 219
Година : 50
Локација : sabac
Члан од : 12.12.2009

ПорукаНаслов: Princeza na zrnu graska   Wed Feb 09, 2011 4:05 pm


Princeza na zrnu graska


Bio jednom princ koji je želeo da se oženi princezom,ali istinski pravom princezom.
Samo,kako da zna koja je zaista prava?Naredi svojim slugama da mu u jedan veliki kovčeg spakuju najlepšu odeću i obuću.Spakovaše sluge svilene košulje,zlaćane prsluke,predivne šešire,lake čizmice i druge stvari potrebne za dug put.Roditelji mu poželeše sreću nadajući se brzom povratku.Princ u zlatnim kočijama krenu na dug i neizvestan put.Preputovao je čitavu kraljevinu,susreo mnoge prelepe i ljupke grofice i kneginje,predivne princeze,ali nikako nije bio siguran da su prave.I tako se vratio svojim roditeljima,pokunjen i sam."Sreo sam,majko,mnoge princeze.Dvoumio sam se jer nisam znao koja je prava,ona o kojoj ja sanjam",odgovori tužni princ.
Jedne noći bilo je užasno nevreme.Munje su parale nebo a tutnjava gromova nadjačavala je šum kiše koja je padala kao iz kabla.Neko pokuca na vrata.Kad otvoriše,pred vratima je stajala devojka.Voda joj se slivala niz kosu i odeću,cvokotala je od hladnoće.Uvedoše je u dvorac.Trebala joj je odmah topla kupka.Izgledala je čarobno.Princ posla dvorjanina da je pozove na večeru.Devojka ubrzo stiže.Princ,kad je ugleda,
odmah se zaljubi,na prvi pogled.Osetio je veliku sreću i od sveg srca poželeo da je ona zaista prava princeza.Pitao se kako da to proveri.Nije ni slutio kako o tome razmišlja i njegova majka kraljica,koja im dade znak da princezu zadrže.Kraljica je želela da njen sin oženi pravu princezu.Znala je kako može prepoznati pravu princezu.Uzela je zrno graška i otišla u gostinjsku sobu.Stavila je zrno na krevet,a preko njega poredjala dušeke i posteljinu.
Ujutro dođe kraljica, da vidi kako je proba uspela.
"Dobro jutro",reče ona."Kako si spavala,moje dete?""Nisam čitavu noć oka sklopila",žalila se princeza,"ne znam sta je bilo u tom krevetu ali me svu noć žuljalo."Kraljica bijaše prezadovoljna.Toliko nježna,mogla je biti samo prava princeza!Ali kako tek bijaše sretan mladi princ,odmah je zaprosio i princeza rado pristade.Pripremili su najlepšu i naj bogatiju svadbu.Živeli su dugo i sretno,a zrno graška i danas se,u maloj sehari od crvenog pliša čuva u muzeju,ko neveruje neka tamo ode i uveri se sam.

Назад на врх Go down
Maki
нови члан
нови члан


Female
Број порука : 29
Година : 44
Члан од : 06.02.2011

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Sun Feb 13, 2011 9:00 pm

Прича за Давида


Зимско вече. Беле ледне звездице запрашивале су прозорско окно у настојању да га освоје својом хладноћом. Међутим, ову њихову намеру вешто су осујећивале пламене искрице, које весело пуцкетаху у соби у камину. Разгорела ватрица имала је задужење да чува кућу од насртљиве госпође Зиме, којој је остављено тек толико да се налакти на прозор и завидно посматра дешавања у кући.

А унутра, окупљена крај камина и старице која је седела у фотељи и плела, жагорила су деца. Њихови родитељи, који су ненадано обавештени о продужетку радног времена, препустили су баки да води бригу о њима. Али, већ сам поглед на њих, говорио је да ово дружење свима годи. Радост се читала на сваком лицу, док је бака зрачила спокојством. Мудрост, као и љубав коју је поседовала, са лакоћом је излазила на крај са дечјим несташлуцима, који и нису били ништа друго до искораци у свет одраслих.

Бацајући каткад поглед преко наочара на носу, бака је мотрила на децу. Она су покушавала да се забаве, тако што су тражила игру у којој би сви уживали. Међутим, коју год би изабрали, оно најмање детенце - дечак по имену Давид - ни у једну се није могло уклопити. Јер све те игре беху за децу која знају читати и писати, а оно до школе још није порасло. Како је било у мањини, то га старија браћа и сестре почеше одбијати. Сневеселивши се због тога, Давид тужних очију потражи друштво своје баке. И она, преставши на тренутак са плетењем, погледом пуним топлине, пресрете унуче питањем:

- Чедо бакино, шта је било?

- Не дају ми да се играм са њима! – изјави дечачић трљајући влажне окице. – Само ме гурају да им не сметам. Сад ја немам с ким да се играм...

- Како немаш? Ево, ја сам ту! – весело добаци старица. – Него, да теби бака исприча једну лепу причу, ха? Хоћеш ли?

- Може! – прихвати унуче и, напречац се расположивши, стаде да тражи себи место где би село.

Али, на сам помен приче, дотрчаше и сва друга деца, заборављајући на игру. Као неисцрпно врело увек нових и занимљивих доживљаја, старица је од њих направила праве мале причољупце. И није било важно ни да ли су приче већ негде исписане или их она по потреби измишља, као ни то што су се у многима с лакоћом могли препознати. Не! Важно је било да прича тече и да су њеном приповедању сви доприносили.

Но, док су деца трагала за местом најпогоднијим за слушање, настаде комешање. Тада се бака подиже и пажљиво их све поређа, бирајући речи којима би их умирила и за причу припремила.

Кад наступи тишина и ишчекивање, она стаде приповедати:

- Испричаћу вам причу о Милету Пилету, најмањем али и најхрабријем петлићу.

- Ту нисмо чули досад, бако! – изјавише деца задовољно.

- Дакле, било је то овако:

„У гнезду маме квочке и оца петла се, након три недеље, почеше лећи пилићи. Одушевљени родитељи с поносом гледаху своје потомство, које се из минута у минут увећавало. Малим, али снажним и упорним кљуцањем, отварало се једно по једно јаје и број пилића је досегао до броја девет. Преостало је још једно, али кљуцање које из њега допираше поче да улива зебњу у родитељска срца. Било је пригушено и не тако снажно, а с временом и некако све проређеније. Уплашени, они почеше да бодре своје чедо. И, након подуже неизвесности, најпосле се указа малецни кљун, који последњим зрнцима снаге успе да пробије изузетно јаку љуску. То га и самог ободри, те он зададе опни још неколико кљуцања, па и сам испили међу радосне родитеље.

Сви се међусобно зарадоваше, а пилићи, свог најмлађег брата, и уједно најмањег, прозваше Миле Пиле.

Па ипак, премда и мали растом, Миле Пиле је носио у грудима велико срце, од кога су злоба и пакост зазирали. Зато су место за своје становање тражили и, нажалост налазили, на језицима других, најчешће његове рођене браће и сестара. За сваку им је игру био мали, за друштво непожељан - јер је мали, за шетњу сувишан - јер је мали, ко да га пази; и тако, све у свему, препуштен сам себи. Али он се није љутио ни на кога, већ је решио да уложи само мало више труда, како би их растом достигао.

Његови родитељи су са пажњом мотрили на њега, бодрећи га, али и саветујући. На њихову љубав, Миле Пиле је љубављу одговарао, захтевајући само једно: да му својом помоћи превише не одмажу. Наишавши на њихово потпуно разумевање, он се сав даде у велика размишљања.

И тако, шеткајући по дворишту, он, онако замишљен, нагази на нешто...“

- На шта је нагазио? – упита знатижељно Давид.

- На гуску! – одговори му старији брат, што изазва салву смеха.

- Пустимо баку да прича, па ћемо чути – досети се најстарија девојчица, која у крилу држаше Давида.

И бака настави с причом:

„ ... он, онако замишљен, нагази на нешто.

- Хеј, пази куда идеш! – цикну амбарски мишић, извлачећи репић испод петлићеве ноге.

- Ох, опрости, мишићу! Нисам те видео... Жао ми је! – правдао се Миле Пиле, искрено.

Мишић, устрајавши да задржи израз неугодности на свом лицу, примети:

- Мишићу, кажеш?!? А ти си ми као па већи...!?

И стварно, кад су се обојица загледали један у другог и спознали да су сразмерно исте висине, они се најпре почеше смејуљити, да би потом праснули у гласан смех. Био је то уједно сам почетак једног посве необичног пријатељства.“

- Мишић Мишко, је л` тако, бако? – упита Давид.

- Баш тако, чедо бакино. Мишић Мишко му је било име.
Назад на врх Go down
Maki
нови члан
нови члан


Female
Број порука : 29
Година : 44
Члан од : 06.02.2011

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Sun Feb 13, 2011 9:01 pm

Прича за Давида

Зимско вече. Беле ледне звездице запрашивале су прозорско окно у настојању да га освоје својом хладноћом. Међутим, ову њихову намеру вешто су осујећивале пламене искрице, које весело пуцкетаху у соби у камину. Разгорела ватрица имала је задужење да чува кућу од насртљиве госпође Зиме, којој је остављено тек толико да се налакти на прозор и завидно посматра дешавања у кући.

А унутра, окупљена крај камина и старице која је седела у фотељи и плела, жагорила су деца. Њихови родитељи, који су ненадано обавештени о продужетку радног времена, препустили су баки да води бригу о њима. Али, већ сам поглед на њих, говорио је да ово дружење свима годи. Радост се читала на сваком лицу, док је бака зрачила спокојством. Мудрост, као и љубав коју је поседовала, са лакоћом је излазила на крај са дечјим несташлуцима, који и нису били ништа друго до искораци у свет одраслих.

Бацајући каткад поглед преко наочара на носу, бака је мотрила на децу. Она су покушавала да се забаве, тако што су тражила игру у којој би сви уживали. Међутим, коју год би изабрали, оно најмање детенце - дечак по имену Давид - ни у једну се није могло уклопити. Јер све те игре беху за децу која знају читати и писати, а оно до школе још није порасло. Како је било у мањини, то га старија браћа и сестре почеше одбијати. Сневеселивши се због тога, Давид тужних очију потражи друштво своје баке. И она, преставши на тренутак са плетењем, погледом пуним топлине, пресрете унуче питањем:

- Чедо бакино, шта је било?

- Не дају ми да се играм са њима! – изјави дечачић трљајући влажне окице. – Само ме гурају да им не сметам. Сад ја немам с ким да се играм...

- Како немаш? Ево, ја сам ту! – весело добаци старица. – Него, да теби бака исприча једну лепу причу, ха? Хоћеш ли?

- Може! – прихвати унуче и, напречац се расположивши, стаде да тражи себи место где би село.

Али, на сам помен приче, дотрчаше и сва друга деца, заборављајући на игру. Као неисцрпно врело увек нових и занимљивих доживљаја, старица је од њих направила праве мале причољупце. И није било важно ни да ли су приче већ негде исписане или их она по потреби измишља, као ни то што су се у многима с лакоћом могли препознати. Не! Важно је било да прича тече и да су њеном приповедању сви доприносили.

Но, док су деца трагала за местом најпогоднијим за слушање, настаде комешање. Тада се бака подиже и пажљиво их све поређа, бирајући речи којима би их умирила и за причу припремила.

Кад наступи тишина и ишчекивање, она стаде приповедати:

- Испричаћу вам причу о Милету Пилету, најмањем али и најхрабријем петлићу.

- Ту нисмо чули досад, бако! – изјавише деца задовољно.

- Дакле, било је то овако:

„У гнезду маме квочке и оца петла се, након три недеље, почеше лећи пилићи. Одушевљени родитељи с поносом гледаху своје потомство, које се из минута у минут увећавало. Малим, али снажним и упорним кљуцањем, отварало се једно по једно јаје и број пилића је досегао до броја девет. Преостало је још једно, али кљуцање које из њега допираше поче да улива зебњу у родитељска срца. Било је пригушено и не тако снажно, а с временом и некако све проређеније. Уплашени, они почеше да бодре своје чедо. И, након подуже неизвесности, најпосле се указа малецни кљун, који последњим зрнцима снаге успе да пробије изузетно јаку љуску. То га и самог ободри, те он зададе опни још неколико кљуцања, па и сам испили међу радосне родитеље.

Сви се међусобно зарадоваше, а пилићи, свог најмлађег брата, и уједно најмањег, прозваше Миле Пиле.

Па ипак, премда и мали растом, Миле Пиле је носио у грудима велико срце, од кога су злоба и пакост зазирали. Зато су место за своје становање тражили и, нажалост налазили, на језицима других, најчешће његове рођене браће и сестара. За сваку им је игру био мали, за друштво непожељан - јер је мали, за шетњу сувишан - јер је мали, ко да га пази; и тако, све у свему, препуштен сам себи. Али он се није љутио ни на кога, већ је решио да уложи само мало више труда, како би их растом достигао.

Његови родитељи су са пажњом мотрили на њега, бодрећи га, али и саветујући. На њихову љубав, Миле Пиле је љубављу одговарао, захтевајући само једно: да му својом помоћи превише не одмажу. Наишавши на њихово потпуно разумевање, он се сав даде у велика размишљања.

И тако, шеткајући по дворишту, он, онако замишљен, нагази на нешто...“

- На шта је нагазио? – упита знатижељно Давид.

- На гуску! – одговори му старији брат, што изазва салву смеха.

- Пустимо баку да прича, па ћемо чути – досети се најстарија девојчица, која у крилу држаше Давида.

И бака настави с причом:

„ ... он, онако замишљен, нагази на нешто.

- Хеј, пази куда идеш! – цикну амбарски мишић, извлачећи репић испод петлићеве ноге.

- Ох, опрости, мишићу! Нисам те видео... Жао ми је! – правдао се Миле Пиле, искрено.

Мишић, устрајавши да задржи израз неугодности на свом лицу, примети:

- Мишићу, кажеш?!? А ти си ми као па већи...!?

И стварно, кад су се обојица загледали један у другог и спознали да су сразмерно исте висине, они се најпре почеше смејуљити, да би потом праснули у гласан смех. Био је то уједно сам почетак једног посве необичног пријатељства.“

- Мишић Мишко, је л` тако, бако? – упита Давид.

- Баш тако, чедо бакино. Мишић Мишко му је било име.
Назад на врх Go down
Maki
нови члан
нови члан


Female
Број порука : 29
Година : 44
Члан од : 06.02.2011

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Sun Feb 13, 2011 9:01 pm

„ И, као што рекох, од тог су дана Миле Пиле и мишић Мишко били нераздвојни. Двориште у којем су се играли било је мирно и хране је било у изобиљу, па родитељи нису имали никаквог разлога да се брину. Два су другара време проводили у најразличитијим авантурама, скачући и трчећи, али им је највеће задовољство представљало провлачење и завлачење на места где други нису могли ни нос да промоле.

А онда, ненадано и на своје велико изненађење, открише рупу на огради и, провиривши, открише комшијско двориште.

Било је слично њиховом, изузев што је било туђе и ненастањено живином, па им се учинило као мали рај. И свакога наредног дана они почеше, корак по корак, да га игром и несташлуцима освајају. Већ су били скоро стигли и до прага комшијске куће, кад испред њих нагло и неочекивано искочи пар најватренијих очију из којих само што муње нису почеле искакати...“

- Јаој, мачор! – повикаше деца у глас.

- Да, децо, био је то комшијски мачор – додаде бака и настави.

„ Престрављени и усплахирених срдаца, петлић и мишић, брже-боље, скочише у грмље, па кривудајући одовуд-одонуд гледаху да се што пре домогну рупе. Срећом, па је било пуно алата и којечега расутог по дворишту, тако да се малишани успеше пробити до бурета с водом, које стајаше наслоњено тик уз ограду - таман поред рупе. И, провукавши се крај њега, они збрисаше у своје двориште, тражећи најпогодније и најскривеније место за избацивање страха.

И ту њих двојица чврсто решише да више никада тамо не провире, не док је зли мачор ту.

Како решили тако су и поступили и наредних дана наставише по старом.

Али за тај њихов договор није знао и мачор, а по осмеху који би му се појавио на лицу - кад год би помислио на њих - сумњам и да би пристао на њега. Тако је он, од тог њиховог сусрета, почео да размишља како да их улови и своју трпезу обогати. И реши се, неваљалац, да се попне на дрво и извиди куда су нестали. И на своје чуђење, откри прави мачји рај! Комшијско двориште је било пуно пилића.“

- Нећу да их мачор поједе, нећу! – узбуни се Давид и скоро се истргну сестри из руку.

- Ма неће, сачекај, сад ће бака да га удеси – објашњаваше девојчица чврсто га држећи и поседајући назад на крило.

„ И вребајући једно поподне“, продужи старица причу, „кад је живина прилегла да се мало одмори, мачор тихо прескочи ограду и без много муке уђе у дворишни круг. А док је он, у својој злурадости и похлепи, загледао које пиле прво да уграби, његову појаву примети петлић Миле Пиле, који се, у друштву свог другара мишића Мишка, никада није одмарао; њих двојица су увек били у покрету. Његовим срцем још једном прође хладни талас страха који, овог пута, љубав и брига за своје рођене истера. У неколико одважних скокова, он се нађе тик уз мачков реп, наскочи на њега и, снажно га кљуцнувши, протрча му кроз ноге, те изби испред њега. Мачор није могао тако брзо да испрати све ове радње, па се, зајаукавши од бола, спотаче на свој сопствени реп, што је, наравно, пробудило успавану живину: пилићи брзо шмугнуше под дрва, а родитељи и сами насрнуше на уљеза својим оштрим кљуновима.

Миле Пиле се обрадовао, видевши оца и мајку у акцији, али је одлучио да се са мачком разрачуна сам, и тако занавек отера овога из њиховог окружења. А то је он тако осмислио, јер је осећао да га је ономад, својом посетом, незвано дозвао. И позвавши мишића Мишка у помоћ, објасни му план, те њих двојица одјурише у близину рупе на огради. Затим стадоше добацивати мачку, не би ли му скренули пажњу. Овај, како их угледа, истог тренутка полети према њима. Кад им се прилично примакао, два другара се дадоше у трк према рупи. А мачак, да би испао паметнији, крену пречицом право преко ограде не би ли их дочекао. Али, уместо да он њих дочека, њега угости оно буре са водом...“

- Тако ти и треба, мачору неваљали! – сав весео и тапшући узвикну Давид. Његово одушевљење изазва осмехе и на лицима друге деце.

„ Након овог подвига Миле Пиле и мишић Мишко постадоше хероји дворишта. Од тог дана, мачор, посрамљен, никада више није завирио код њих, а старија браћа и сестре с поносом приђоше брату и његовом другару, тражећи да их приме у друштво.

Мали јунаци, који су, уместо ордењем, били даривани великим срцима, на ову молбу нису умели да одговоре друкчије већ радосном потврдом.“

- Миле Пиле и мишић Мишко су показали да и мали нешто могу да ураде, је л` тако, бако? – рече Давид по завршетку приче.

- Тако је, пиле моје – додаде бака, помно мотрећи лица преостале дечице.

Наравно, оним старијима је прича била више него јасна и на лицима им се огледала понека сенка стида.

- Лепа је прича, бако. А како се зове? – упита млађа сестрица.

- Нема наслов. Могли бисте ви да јој дате назив – примети бака.

И деца зажагорише. Наслова је било свакаквих, почев од тога да се прича зове „Миле Пиле“, па затим „Мали хероји“, „Миле Пиле и мишић Мишко“ и још сијасет других, да би, најзад, причи кумовао Давид:

- Ја знам! Нека се зове „Прича за Давида“...

Соба утихну, да би одмах потом сви изразили своје задовољство предложеним насловом.

- Мислим да је то и најбоље и најправедније решење – правдољубиво изјави старији брат. – Ми нисмо могли да нађемо игру у којој би учествовао и Давид, али је зато у „Причи за Давида“ било места за све нас.

И тако, с још једном поуком и причом за пред спавање, Зима, и сама дирнута призором, испрати друштво на починак. Но, бакином будном оку није промакао њен поглед, и премда се насмешивши госпођи леденог даха, она ипак, за сваки случај, добро ушушка своје унучиће, пожелевши сваком од њих, као и увек, Анђела чувара.

Назад на врх Go down
vajolet65
веома напредан
веома напредан


Female
Број порука : 219
Година : 50
Локација : sabac
Члан од : 12.12.2009

ПорукаНаслов: Pepeljuga   Tue Feb 15, 2011 7:57 pm


Pepeljuga

Oboljela žena nekog bogatog čovjeka pa kad je osjetila da joj se približava smrt, pozvala svoju jedinicu kćer postelji te joj rekla:

Pepeljuga- Drago dijete, budi čedna i dobra pa će ti uvijek dobro biti; ja ću s neba gledati na tebe i bit ću uza te.

To rekavši, zaklopila mati oči i umrla.

Djevojka svaki dan išla na majčin grob i plakala, bila čedna i dobra. Kad je došla zima, pokrije snijeg bijelom plahticom majčin grob, pa kad ju je u proljeće sunce opet skinulo, oženio se otac drugom ženom. Druga je žena dovela u kuću dvije kćeri, naoko lijepe i bijele, ali ružne i crne u srcu. Dođe mučno vrijeme za pastorku.
- Zar će ova glupa guska sjediti s nama u sobi! Tko hoće kruh jesti treba ga zaslužiti, van sa služavkom! - navale sestre, uzmu joj njezine lijepe haljine, obuku joj stari sivi haljetak i dadnu joj drvene cipele.

- Gle ohole knjeginje kako se dotjerala! - rugale joj se one pa je u kuhinju otjerale.

U kuhinji je morala od jutra do mraka raditi teške poslove: rano u zoru ustajati, vodu nositi, vatru ložiti, kuhati i prati. Osim toga, polusestre joj zadavale svakojakih jada, izrugivale je, sipale bi grašak i leću u pepeo, a njoj valjalo sjediti i trijebiti. Kad bi uvečer klonula od rada, morala bi leći u pepeo kraj ognjišta jer nije imala postelje. Kako je zbog toga uvijek bila prašnjava i prljava, nazvaše je Pepeljugom.

Jednoga se dana otac spremaše na sajam; zapita obje pastorke što da im donese.
- Lijepih haljina - odgovori jedna.
- Bisera i dragog kamenja - reče druga.
- A što ćes ti, Pepeljugo? - zapita otac.
- Otkinite, oče, prvu grančicu što vam dodirne šešir kad se budete vraćali, nju mi donesite.

Otac kupi objema pastorkama lijepe haljine, bisera i dragog kamenja, a kad je vraćajući se kući jahao kroz sumarak, okrzne ga ljeskova grančica i zbaci mu šešir. On otkine grančicu i ponese je sa sobom. Kad je stigao kući, dade pastorkama što su zaželjele, a Pepeljugi ljeskovu grančicu, a pri tom je toliko plakala da ju je suzama zalila.

Grančica je rasla i u lijepo se drvce razrasla. Pepeljuga je svaki dan triput isla na grob, plakala i molila, i svaki bi put sjela bijela ptičica na drvce, pa kad bi imala kakvu želju, dobacila bi joj ptičica baš ono što je Pepeljuga upravo željela.
Назад на врх Go down
vajolet65
веома напредан
веома напредан


Female
Број порука : 219
Година : 50
Локација : sabac
Члан од : 12.12.2009

ПорукаНаслов: nastavak   Tue Feb 15, 2011 7:59 pm

Jednog dana kralj priredi svečanost i na nju bjehu pozvane sve najljepše djevojke kraljevstva: trebalo je da njegov sin izabere zaručnicu.

Kad su obje sestre čule da će i one ondje biti, vrlo se obraduju, pozovu Pepeljugu i narede joj:
- Počesljaj nas, očisti nam cipele i pričvrsti kopče; mi ćemo u kraljevske dvore na svečanost.

Pepeljuga posluša. Gorko je plakala. I ona bi rado na ples pa stoga zamoli maćehu da je pusti.

- Čujes li, Pepeljugo, kako ćes na svečanost tako prašnjava i prljava? Nemaš ni haljine ni cipela, a htjela bi plesati!

Ali kako je Pepeljuga stalno molila, pristade maćeha i reče:
- Evo sam ti sasula u pepeo zdjelu leće, pa ako je za dva sata otrijebiš, možeš s nama zajedno.

Djevojka iziđe na zadnja vrata u vrt i vikne:
- Oj, vi pitome golubice, vi grlice i sve ptičice pod nebom, dođite i pomozite mi trijebit: dobre u lončić, loše u želučić!

Nato kroz kuhinjski prozor doletješe dvije bijele golubice, pa grlice i napokon dolepršaše sve ptičice pod nebom te se skupiše oko pepela. Golubice klimahu glavama i kljucahu: kljuc, kljuc, kljuc, a na to i druge počnu: kljuc, kljuc, kljuc, te sva dobra zrnašca otrijebe u zdjelu.

Nije prošao ni cio sat, a one već bile gotove pa odletjele. Djevojka odnese zdjelu maćehi. Sva radosna mišljaše da će smjesta na svečanost. No maćeha se usprotivi:
- Ne, Pepeljugo, nemaš haljine i ne znaš plesati, samo će te ismijavati.

Kad je djevojka stala plakati, opet će maćeha:
- Ako mi otrijebiš iz pepela dvije pune zdjele leće za jedan sat, onda možeš ići. - A u sebi pomisli: “To neće moći nikako.”

Kad je maćeha sasula dvije zdjele leće u pepeo, iziđe djevojka na stražnja vrata u vrt i zovne:
- Oj, vi pitome golubice, vi grlice i sve ptičice pod nebom, dođite i pomozite mi trijebiti: Dobre u lončić Loše u želučić!

Nato kroz kuhinjski prozor doletješe dvije bijele golubice, zatim grlice i, napokon dolepršaše sve ptičice pod nebom te se skupiše oko pepela. Golubice klimahu glavama i kljucahu: - kljuc, kljuc, kljuc, a na to i druge počnu: kljuc, kljuc, kljuc, te sva dobra zrna otrijebe u zdjelu. Prije nego što je prošlo pola sata, bile one gotove pa odletjele.

Djevojka odnese zdjelu maćehi: mislila je sva radosna da će smjeti na svečanost. No maćeha se usprotivi:
- Ništa ti ne pomaže: nećeš s nama jer nemaš haljine i ne znaš plesati, mi bi smo se tebe morale stidjeti. - Okrene joj ledja i pohiti sa svojim gizdavim kćerima na svečanost.

Kad nikoga višene bijaše kod kuće, otiđe Pepeljuga na grob svoje majke pod ljeskovo drvo i vikne: Milo drvce, stresi grane, zlato, srebro saspi na me!

Na to joj ptica baci zlatnu i srebrnu odjeć te svilom i srebrom izvezene cipele. Pepeljuga brže-bolje obuče odjeću i pođe na svečanost.

Njezine je polusestre i maćeha ne prepoznaše, već mišljahu da je neka kraljevska kći, tako bijaše lijepa, tako u zlato odjevena. Na Pepeljugu i ne pomišljaju, uvjerene da sjedi kod kuće sva prljava i da trijebi leću iz pepela.

Kraljević joj priđe, uzme je za ruku i stane plesati i to samo s njom; nikako je ne pustaše iz ruke, a kad bi tkogod došao po nju, rekao bi: - Ovo je moja plesačica.

Pepeljuga Pepeljuga plesaše do večeri, a onda pođe kući. No kraljević htjede znati čija je lijepa djevojka, te joj reče:
- Hoću da te pratim.
No ona mu pobjegne i sakrije se u golubinjak. Kraljević je, medjutim, čekao dok nije došao otac; njemu kaza da je u golubnjak ušla neka neznana djevojka. Stari pomisli da nije možda, Pepeljuga, pa kad mu donesoše sjekiru i trnokop, razbi golubinjak, ali nikoga ne nađe. Uđoše u kuću, a kad tamo: Pepeljuga u svome prljavom haljetku leži sva u pepelu kraj mutne petrolejke.
Назад на врх Go down
vajolet65
веома напредан
веома напредан


Female
Број порука : 219
Година : 50
Локација : sabac
Члан од : 12.12.2009

ПорукаНаслов: nastavak   Tue Feb 15, 2011 8:01 pm

Pepeljuga je, naime, brže skočila otraga iz golubinjaka i otrčala ljeskovu drvcetu; tu je svukla i na grob stavila lijepu odjeću koju je ptica opet odnijela, a onda je u svom sivom haljetku sjela kraj pepela.

Kad se drugi dan svečanost nastavila i roditelji već s djevojkama otišli, ode i Pepeljuga ljeskovu drvcetu te progovori: Milo drvce, stresi grane, zlato, srebro saspi na me!

Ptica joj baci odjeću jos gizdaviju od prijašnje, pa kad je u njoj banula na svečanost, sve se zadivi njezinoj ljepoti. Kraljević je čekao dokle god nije došla; uzeo je za ruku i plesao samo s njom. Kad bi drugi htjeli s njom plesati, rekao bi:
- Ovo je moja plesačica.

Predvečer se Pepeljuga spremi kući, kraljević pođe za njom da vidi u koju će kuću. No ona mu pobježe iza kuće u vrt, gdje su na lijepom veliku stablu visile prekrasne kruške. Pepeljuga se okretno poput vjeverice pope među grane, te kraljević ne znade gdje je iščezla.
Čekaše on dok dođe otac pa mu reče:
- One je neznane djevojke nestalo; mislim da se popela na krušku.

Otac pomisli da nije možda Pepeljuga. Zatraži sjekiru, posiječe krušku, ali ne bijaše nikoga. Kad oni u kuhinju, Pepeljuga sva u pepelu kao uvijek. Ona je, naime, s druge strane sišla s kruške, predala lijepu odjeću ptici na ljeskovu drvcetu i opet obukla svoj sivi haljetak.

Kad su treći dan roditelji s polusestrama otiši, Pepeljuga opet pođe svojoj majci na grob i reče drvcetu: Milo drvce, stresi grane, zlato, srebro sapi na me!

Sada joj ptica baci tako krasnu i sjajnu odjeću, kakve još nije imala, i cipele od suhog zlata. Kad je u toj odjeći došla na svečanost, gosti zanijemili od udivljenja.

Kraljevic je s njom plesao sasvim sam. Kad god bi je tko pozvao da s njom pleše, kraljević bi rekao: - Ovo je moja plesačica.

Predvečer se Pepeljuga spremaše kući i kraljević je htjede pratiti, no ona mu i opet tako brzo pobježe te je nije mogao stići. Kraljević se zato posluži varkom; naredi da se stepenice namažu smolom, pa kad je Pepeljuga potrčala kući, lijeva joj se cipela prilijepi i ostane. Kraljević je digne: bijaše malena i dražesna, sasvim od zlata.

Drugo jutro pođe s cipelicom Pepeljuginom ocu pa mu reče:
- Nijedna druga ne može postati moja žena nego ona kojoj pripada ova zlatna cipelica.
Obje se sestre obradovaše jer su imale lijepe noge. Najstarija uzme cipelu i pođe u sobu da je obuje; pritom joj pomagaše majka. Kako cipelica bijaše premalena, te joj nožni palac ne mogaše unutra, dade joj mati nož i reče:
- Odreži palac! Budeš li kraljica, nećeš morati ići pješice.

Djevojka odreže palac, utisne nogu u cipelicu, stisne zube od boli i iziđe pred kraljevića, a on je uzme kao zaručnicu na konja i odjaše.

Moradoše proći pokraj groba gdje su, na ljeskovu drvcetu, sjedile dvije golubice; one viknu u jedan glas: Gukni, gukni, o golube: Krv, gle, curi iz cipele, cipela joj premalena, zarucnice prave nema, kKod kuce jos ona drijema.

Kraljević pogleda na njezinu nogu i opazi kako je krv procurila; krene konjem natrag, dopremi krivu zaručnicu kući i reče da nije prava i da druga sestra obuje cipelu. Druga uđe u sobu i prsti joj na sreću uđu u cipelicu, samo joj peta bijaše prevelika.

Na to joj mati dade nož i reče:
- Odsijeci komadić pete! Budeš li kraljica, nećeš morati ići pješice.
Djevojka odsiječe komadić, utisne nogu u cipelu, stisne zube od boli i iziđe pred kraljevića, a on je uzme kao svoju zaručnicu na konja i odjaše.

Kad su prolazili pokraj ljeskova drvceta, na njemu su sjedile dvije golubice. One viknu u jedan glas: Gukni, gukni, o golube, krv, gle, curi iz cipele, cipela joj premalena, zaručnice prave nema, kod kuće još ona drijema.

Kraljević pogleda na njezinu nogu i opazi kako je krv procurila i kako se po bijeloj čarapi razlijeva rumenilo; krene konjem natrag i otpremi krivu zaručnicu kući.

- Ni ova nije prava! - ljutio se kraljević. - Nemate li druge kćeri?
- Ne - odgovori otac. - Jos ima Pepeljuga, siroče od moje pokojne žene, ali ona ne može biti zaručnica.

Kad je kraljević zatražio da mu i nju pošalju, upadne maćeha zlobno:
- Ne, sva je prljava, ne smije se pokazati.

No kraljević ju je svakako želio vidjeti i Pepeljugu moradoše pozvati. Ona prvo umije ruke i lice, podje kraljeviću i pokloni mu se. Kraljević joj dade zlatnu cipelicu, a ona sjedne na klupicu, izvuče nogu iz teške drvene cipele i stavi je u zlatnu: stajaše joj kao salivena. Kad je ustala i kraljević joj pogleda u lice, prepozna lijepu djevojku sto je s njim plesala i viknu: - Ovo je prava zaručnica!

Maćeha se i obje polusestre uplaše i poblijede od bijesa. A kraljević se vine s Pepeljugom na konja i odjase.
Kad su prolazili pokraj ljeskova stabalca, kliknu dvije golubice u jedan glas: Gukni, gukni, o golube, krv ne curi iz cipele, cipele joj lijepo stoje, zarucnica prava to je.

Kliknuvši slete s drveta i sjednu Pepeljugi na ramena, jedna s lijeve, druga sa desne strane, i tako ostanu.

Kad je trebalo slaviti svadbu, dođoše neiskrene polusestre da se dodvore i da s Pepeljugom sreću dijele. Kad su zaručnici pošli na vjenčanje, bila je najstarija sestra s lijeve strane, a najmlađa s desne i golubice iskljuju svakoj po jedno oko. A kad su se vraćali s vjenčanja bila je najstarija s desne a najmlađa s lijeve strane i golubice iskljuju svakoj drugo oko. I tako su za svoju zlobu i neiskrenost bile kažnjene sljepoćom za čitav život.


.
Назад на врх Go down
vajolet65
веома напредан
веома напредан


Female
Број порука : 219
Година : 50
Локација : sabac
Члан од : 12.12.2009

ПорукаНаслов: MATERINA MAZA - Jovan Jovanovic Zmaj   Tue Feb 15, 2011 8:34 pm


MATERINA MAZA - Jovan Jovanovic Zmaj
Ima dete u selu,
Ime mu je Laza,
Al' ga zovu drukcije -
Materina maza.

Kad sva deca ustanu,
On i onda spava,
Kad mu kazu: Ustani!
Njega boli glava.

Kad ustane, ne ume
Da se sam obuce,
Ne sme da se umije,
Iste vode vruce.

Kad ga zulja cipela,
On cipelu tuce,
Tad ga ruka zaboli,
Pa onda jauce.

Kad mu dadu jabuku,
On bi hteo sljiva,
Kad mu pruze pogacu,
Onda bi koljiva.

Kad se malo ogrebe,
Place i zapeva:
Jao, jao, pomagaj,
Izic ce mi creva!

Kad je suvo, zamesi
Blata pa se kalja,
Kad ga mati pokara,
Legne pa se valja.

Kad mu uspu tarane,
On bi jeo riba,
Kad se ribe najede,
Tad ga boli tiba.

Pa zato ga ne zovu
Po imenu: Laza,
Vecem jadno, zalosno:
materina maza!
Назад на врх Go down
vajolet65
веома напредан
веома напредан


Female
Број порука : 219
Година : 50
Локација : sabac
Члан од : 12.12.2009

ПорукаНаслов: Cipelići   Tue Feb 15, 2011 8:39 pm


Cipelići



Назад на врх Go down
vajolet65
веома напредан
веома напредан


Female
Број порука : 219
Година : 50
Локација : sabac
Члан од : 12.12.2009

ПорукаНаслов: Jagodica Bobica   Tue Feb 15, 2011 8:43 pm


Jagodica Bobica



Назад на врх Go down
Andjela
вип члан
вип члан


Female
Број порука : 465
Година : 30
Локација : Toronto, Milano, Beč
Члан од : 30.09.2010

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:02 pm




СНЕЖАНА
Била једном једна љупка девојка, по имену Снежана. Њена мати је умрла, а отац јој се по други пут ожeнио једном лепом, али сујетном женом, која је уствари била вештица.
Она је себе сматрала најлепшом женом на свету и имала је чаробно огледало, кoјe јој је увек све говорило. Једног дана запита она огледало као и обично: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ми ко је најлепши на свету?" Али огледало је разљути одговоривши;" Снежана је најлепша!"
Девојка је заиста била права лепотица. Маћеха је била ужасно љубоморна, па нареди једном од својих ловаца да одведе Снежану у шуму и тамо је убије. Ловац поведе Снешану, али ниjе могао да је убије и остави је тамо. Успут он закла једну свињу, извади јој срце и однесе га господарици, као доказ да је убио девојку. Тако је маћеха једно време била задовољна.
У међувремену Снежана је лутајући кроз шуму, стигла до кућице у којој је живело седам патуљака. Човечуљци су се сажалили на њу и задржали је да живи код њих. Она им је кувала, чистила кућу и сви су били срећни. Али једног дана упита маћеха опет своје огледало: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ко је најлепши на свету?" Кад је чула да је Снежана најлепша, просто је побеснела. Огледало јој је такође рекло да Снежана живи у шуми, у кућици код седам патуљака. Она се преруши у стару просјакињу и напуни једну корпу јабукама. Одозго је ставила једну отровну јабуку. Упутила се кућици патуљака. Они су сви били на послу, у руднику дијаманата. Пре него што су отишли, упозорили су Снежану да не разговара са непознатима. Али стара просјакиња је изгледала тако пријатељски и дала јој је тако лепу јабуку, па је она заборавила на упозорење. Залогај отровне јабуке заглавио јој се у грлу и она паде на земљу као мртва. Кад су се патуљци увече вратили, нашли су је како лежи на земљи и поред свег труда нису успели да је поврате. Сви су плакали, а један рече: "Она је и сувише лепа да бисмо је закопали. Хајде да јој направимо стаклени сандук, тако ће мо моћи још неко време да је гледамо!" И тако су је ставили у стаклени сандук. Прекрили су га цвећем и стајали на стражи поред ње.
У то време је кроз шуму пролазио принц. Чим је угледао лепу девојку у сандуку,одмах се заљуби у њу. Патуљци му испричаше ста се догодило и он се, тужан саже и пољуби је. Тог тренутка примети да она трепће. "Она је жива!", узвикну он и подиже је, а комад јабуке излете из грла. Истог часа она отвори очи. Принц је упита да ли би хтела да се уда за њега, а она, пресрећна одмах пристаде. Патуљци су их испратили до палате, где су се одмах венчали. Кад је маћеха то сазнала, била је толико љута да је пала на месту мртва.
(Браћа Грим)
Назад на врх Go down
Andjela
вип члан
вип члан


Female
Број порука : 465
Година : 30
Локација : Toronto, Milano, Beč
Члан од : 30.09.2010

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:04 pm



ШЕХЕРЗАДА
У једној земљи Далеког истока живео је некад један краљ, који је сваке ноћи узимао нову жену и следећег јутра наређивао да је погубе.
После неког времена људи су постали смртно уплашени, јер је долазио ред и на њихове кћери да по једну ноћ буду краљице. Тада кћер краљевог саветника, која је била мудра као и њен отац, замоли оца: "Дозволи да постанем краљева жена и да поведем са собом своју сестру као пратиљу."
Њен отац је био запањен овом молбом , али је знао да је његова кћере толико мудра да би могла учинити и крај том страшном краљевом понашању.
И тако се његова кћер Шехерзада венчала са краљем. После вечере Шехерзада се обрати краљу: "желела бих да се опростим са својом сестром и последњи пут јој пожелим лаку ноћ. "Краљ се са тим сложи и дозволи њеној сестри да уђе. Кад је села она замоли Шехерзаду: "Драга сестро, испричај ми последњи пут једну од твојих прелепих прича. "Шехерзада поче да прича једну причу, а када је заврши, краљ је био тако усхићен, да је хтео да чује још једну и она му обећа да ће му следеће вечери испричати нову причу. Краљу су се њене приче толико допале да јој је поштедео живот.
Тако су провели хиљаду и једну ноћ, за које време краљ заволео Шехерзаду, а она му је подарила троје деце. Приче су престале, али краљ је није погубио. Она је остала краљица своје земље и сви су били срећни.
(1001 ноћ)
Назад на врх Go down
Andjela
вип члан
вип члан


Female
Број порука : 465
Година : 30
Локација : Toronto, Milano, Beč
Члан од : 30.09.2010

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:05 pm



ЗЛАТОКОСА И ТРИ МЕДВЕДА
Била једном три медведа. Један велики медвед, један средњи и један мали медвед. Живели су у слаткој кући на крају шуме и имали један мали кревет, један средњи и један врло велики кревет; једну малу столицу, једну обичну и једну огромну столицу; један тањирић, један тањир и једну тањирчину.
Свако јутро спремали су огроман лонац каше и из њега пунили тањирић, тањир и тањирчину, док им се каша хладла, ишли би у шетњу.
Једног јутра пролазила је кроз шуму девојчица Златокоса, па је угледала кућицу и ушла у њу. Јасно је да то није била лепо васпитана девојчица, иначе не би никад ушла без позива у туђу кућу. Видела је три тањира каше и хтела да је проба. Али јој је каша из великг тањира била преслана, из средњег преслатка, а само је каша у малом тањиру била укусна. И сву ју је појела. Затим је пробала све три столице, али кад је села на малу столицу, она се сломила. Попела се уз степенице и тамо нашла три кревета. Пробала је велики и средњи кревет, а кад је легла на мали, заспала је.
Медведи су се вратили кући."Неко је јео из мог тањира!" мумлао је велики медвед. "Неко је пробао моју кашу!", мумлао је средњи медвед. "А неко је сву моју кашу појео!", пиштао је мали медвед. Онда су приметили да је неко седео на њиховим столицама, а мали медвед се развикао: "Неко је сломио моју столицу!" Пошли су да погледају има ли кога у кући и најзад су отишли и горе у спаваћу собу."Неко је спавао у мом кревету", рекао је средњи медвед. "У мом кревету је неко спавао и још увек је у њему!" цикао је мали медвед. Златокоса се у том часу пробудила и тако престрашила да је искочила право кроз прозор и одјурила.
Три медведа је никада више нису видела.
(Енглеска бајка)
Назад на врх Go down
Andjela
вип члан
вип члан


Female
Број порука : 465
Година : 30
Локација : Toronto, Milano, Beč
Члан од : 30.09.2010

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:08 pm




ТРНОВА РУЖИЦА

После низа година испунла се животна жеља једног краља и краљице и добили су кћер. Позвали су на крштење све, па и седам вила, које су живеле у земљи. Био је обичај да виле пожеле новорођенчету све врлине и најлепше особине. У ствари, била је још једна вила, али она је била тако стара, да су је сви заборавили. Кад је видела да није позвана, вила се наљути и оде у двор пуна срџбе. Шест вила већ је било изразило своје жеље, када се стара вила појави и викну: "Она ће се убости на вретено и умрети! "Сви су били запрепашћени, али седма вила иступи и рече: "Ја не могу ову жељу да поништим, али моја жеља је да она не умре, него да спава сто година, док не дође принц који ће је пробудити из сна!"
Краљ је хтео да спречи да се ова жеља икад оствари, па је наредио да се све преслице и вретена у земљи спале.
Принцеза је израсла у лепу, паметну и пријатну девојку. Али једног дана, пресели се двор у летњу палату. Принцеза тамо није још никад била, па оде из собе у собу да све прегледа. Најзад је стигла до једне собице у кули, а тамо је седела стара вила, прерушена у сељанку и прела. Принцеза то још никад није видела, па упита: "Шта то радите?? Могу ли да покушам?" Старица јој даде вретено, принцеза убоде прст и паде на под. Стара вила ишчезе, смејући се, али седма вила прискочи. Она однесе принцезу у њен кревет и зачара цео двор. "Све што живи међу овим зидовима нека спава, све док се принцеза не пробуди!" Истог тренутка сви су утонули у сан, тамо где су се затекли. Вила учини да дворац обрасте шибљем и трњем.
Сто година касније путовао је један принц кроз земљу. Видео је торњеве палате, који су се уздизали изнад дивље шуме, па упита коме припада тај дворац. "То је зачарани двор", рекли су му људи. "У доба наших предака био је то двор једног краља, али сад не може нико да продре кроз то трње. "Принц је хтео да покуша јер је осећао како га нешто чудно привлачи. Он пође кроз шуму и изгледало је као да се све пред њим склања у страну, али трње је задржавало све оне који су покушавали да га прате. Брзо је стигао до палате. Све је било потпуно зарасло у жбуње, а он је помислио да су стражари мртви. Међутим, кад их је дотакао, видео је да спавају. Прошао је кроз дворски врт и дворане и свуд је наилазио на људе који спавају. Коначно је стигао до собе у којој је на кревету лежала принцеза, лепа као слика. Заљуби се одмах у њу и пољуби је. Она се пробуди и рече: "Најзад си дошао. Сањала сам те. "Тог тренутка сви су се у двору пробудили. Шума и трње је ишчезло и није дуго потрајало а принц и принцеза су славили венчање.
(Перо)
Назад на врх Go down
Andjela
вип члан
вип члан


Female
Број порука : 465
Година : 30
Локација : Toronto, Milano, Beč
Члан од : 30.09.2010

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:09 pm



АЛИСА У ЗЕМЉИ ЧУДА
Алиса је радо шетала по пољима и завиривала у сваки могући кутак. Тако је једном села испод дрвета. Опазила је неког чудног зеца који је гледао нервозно у сат и некуд журио.
"Куда то журите, господине?" упитала га је девојчица. Зец није одговрио, само је брзо нестао у једној рупи. Алиса је кренула за њим и ...осетила је да некуд пропада. Дуго је тако падала, све док на крају није стигла до дна. Није била повређена, па је покушала да се усправи и опазила је нека веома мала врата. "Па ја кроз њих не могу да прођем!" узвикнула је.
"Зашто су тако мала?"
"Попиј мало ове чаробне течности", рече јој неки миш, "па ћеш и сама постати мала!"
Алиса га послуша и нагло се смањи. Без муке прође кроз враташца и нађе се у прекрасном али необичном врту: биљке и печурке имале су врата и прозорчиће. Ту је некакав чудак са шеширом припремао гозбу са чајем. Био је окружен необичним друштвом. И зец је, наравно, био стигао.
"Шта то славите?" упита их Алиса. "Наш је рођендан!" одговорише они.
Онда друштво пређе у врт ружа. Једна од них је била бела и уплакана, па Алиса приђе и поче да је боји у црвено. Наиђоше силни гости, а међу њима и много карата за игру. Карте су, као војници, били пратња херц-краљице. Кад је херц-краљица опазила шта Алиса ради, страховито се наљутила и викнула својим стражарима, картама:
"Ухватите је! Ухватите је!"
Стража полете ка Алиси, а ова, престрашена да ће је шчепати, стаде бежати што је брже могла. За њом се диже ужасна прашина и галама.
Бежећи тако наиђе на она вратанца, прође испод њих, испи мало течности и поново постаде велика. Онда се узвера уз онај отвор и врати у подножје дрвета под којим је седела пре него је задремала. Тамо је још увек била њена мачкица, а са њом још неколико животиња које су је чудно гледале.
Назад на врх Go down
Andjela
вип члан
вип члан


Female
Број порука : 465
Година : 30
Локација : Toronto, Milano, Beč
Члан од : 30.09.2010

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:11 pm




ЦРВЕНКАПА

Била једном једна девојчица, љупка и мила како се само замислити може. Звали су је Црвенкапа јер је стално носила црвену капицу коју јој је исплела бака.
Црвенкапа је с родитељима живела у кућици поред велике шуме, а на другом крају, у малој кући становала је Црвенкапина бака.
Једног дана мајка је послала Црвенкапу да однесе ручак баки која је била болесна. Упозорила је да пожури и не скреће с пута. Црвенкапа се није плашила и успут је застала да набере баки мало цвећа. Није приметила да иза двета вребају два велика ока. Био је то страшни вук. Пришао је Црвенкапи и упитао:
-Шта радиш девојчице?
-Берем цвеће за болесну баку-одговорила је Црвенкапа.
-Као ћеш да уђеш ако је бака болесна? Упита лукави вук.
-Покуцаћу три пута-рече Црвенкапа, не слутећи ништа.
Вук је поздрави и најкраћим путем одјури до бакине куће. Када је стигао, вук је покуцао три пута и када је бака питала ко је, промењеним гласом одговорио:
-То сам ја, Црвенкапа.
Бака је устала и отворила врата.
Вук је одмах скочио и прогутао баку. Обукао је њену спаваћицу, ставио капицу и наочаре и легао у кревет.
Тако је прерушен чекао Црвенкапу и мислио како га она сигурно неће препознати.
Када је Црвенкапа стигла до бакине куће и покуцала три пута, вук је, имитирајући бакин глас, позвао да уђе. Црвенкапу је изненадио бакин изглед па је упита:
-Бако, бако, зашто имаш тако дуге руке?
-Да те боље загрлим, дете моје.
-Зашто су ти тако велике очи?
-Да те боље видим.
-Зашто су ти тако велике уши?
-Да те боље чујем, злато моје.
-Бако, бако,зашто имаш тако велике зубе?
-Да те лакше поједем -зарежао је вук и прогутао Црвенкапу.
Шумске животиње које су биле Црвенкапини пријатељи обавестиле су дрвосечу о томе шта се догодоло. Дрвосеча се одмах упутио бакиној кући и када је ушао, затекао је вука како спава. Замахнуо је секиром и из стомака изађоше бака и Црвенкапа, живе и здраве.
Тако је завршио страшни вук, а бака, Црвенкапа и дрвосеча су слатко појели ручак који је Црвенкапина мама спремила.
(Перо)
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:24 pm



ТРИ ПРАСЕТА
Била једном три прасета. Два прасета су била весели другари, који су волели песму и игру. Треће им је често говорило: "Боље би било да сазидате неку кућицу у којој бисте били сигурни од љутог вука, уместо што се играте по цео дан". И оно је сазидало за себе лепу камену кућицу. Прво прасе је тада рекло: "Па добро", и направило кућицу од сламе. Али, вук је дошао и почео да дува и напослетку одувао целу кућицу. Тада је прво прасе отрчало, што је брже могло, другом брату, који је саградио кућицу од дрвета. Међутим вук је стигао за њим и опет почео да дува што је могао јаче. Одувао је, разуме се, опет целу кућицу.
Два прасета су онда отрчала кући трећег брата. "Пусти нас унутра! Вук нам је одувао кућице и сад нам је за петама", закукала су браћа. Брат их је увео у кућу, а убрзо се појавио и вук. "Пусти ме унутра", викнуо је, "иначе ћу и твоју кућицу одувати". "Покушај само! "одговорило му је прасе. И вук је дувао и дувао, али кућица није пала. Онда се попео на кров и покушао да уђе у кућу кроз димњак. Али треће прасе га је чуло и запалило велику ватру на огњишту. Вук је пропао кроз димњак право у ватру и изгорео.
(Енглеска бајка)

_________________
Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле
премудрим ловцима, пославши им Духа Светог.
Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:27 pm



ГАВРАН, КУКАВИЦА И СОВА
Играо се дечак с праћком у шуми и случајно погоди сову на дрвету. Сова, од великог бола, позва свог великог пријатеља у помоћ. «Пре свега морам да те одведем лекару», рече гавран. « Одвешћу те кукавици ».
» Кукавица је била врло добро позната у целој шуми због своје умешности лечења, па се тако и гавран са совом нашао пред кукавичином кућом. Птичји лекар пажљиво је прегледао сову. Бол је пристизао од комада стврднутог блата под кожом сове.
С обзиром да је сова позната у птичијем свету као рђав платиша, кукавица одмах рече колико ће износити награда за лечење.
« Ох, свакако, природно да ћу платити », узвикивала је сова. « Само ме лечите брзо, јер ме много боли ». Кукавица се још увек устезала и није хтела да лечи сову, али се тада умеша гавран речима: « Не брини, ја сам јамац ». (То значи да ће гавран платити, ако сова не плати.)
« Е па лепо. Наређујем сови да се лечи купкама », рече озбиљно кукавица. « Болесник мора да седи у барици топле воде и бол ће попустити, чим се блато омекша ». Тад сова и гавран одлетеше до оближње барице и сова остаде у води сат или два. Стврднуто блато се смекшало и нестало у води. Сова се одмах осетила боље и одлетела је кући.
Кад се идућег дана јавила кукавица да прегледа сову, ова је одбила да плати за лечење. « Вода ме је излечила па према томе то тебе ништа не стаје ».
Кукавица је то и очекивала, па се одмах упутила гаврану, који је обећао да ће платити. « Ама ја ти немам ни пребијене паре », рече гавран.
Кукавица се због тога врло озбиљно наљутила и одлучила је да целу ствар изнесе пред судију. Напослетку је осуђен гавран да плати, јер је он преузео обавезу да плати, ако сова одбије. Судија је такође одредио да убудуће гавран мора да се стара о кукавичиним јајима и младунцима. Што се тиче сове, она се толико поплашила беса њеног пријатеља, да се завукла у дубоку рупу у једном дрвету и само ноћу се усуђује да провири напоље, а гавран и данас води бригу о кукавичиним јајима.
(Андерсен)

_________________
Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле
премудрим ловцима, пославши им Духа Светог.
Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:28 pm



ЗЛАТНА ЈАБУКА
Једном су богови приредили забаву на планини Олимпу. Сви су били позвани, осим богиње свађе. Њу нису звали, јер је увек изазивала невоље. Али је она чула за забаву и смислила врло лукаву освету, зато што је нису позвали. Бацила је међу госте на забави златну јабуку, на којој је писало: "Најлепшој". Одмах је настала гужва, јер је свака богиња сматрала да баш она треба да добије ту јабуку, док на крају нису остале три богиње да се и даље препиру око тога која је најлепша. Хера, врховна богиња, Афродита, богиња љубави и Атина, богиња мудрости.
Нико није могао да одлучи којој би требало да припадне јабука и међу њиховим присталицама почеше да избијају свађе. Најзад проговори Зевс, краљ богова: "Како ми не можемо да одлучимо која је најлепша, мораћемо то да препустимо неком смртнику да одлучи. Потражите напољу неког човека и нека он буде судија". Тако се догодило да су једног пастира, који се звао Парис, из поподневног дремежа тргле три прелепе жене. Дале су му златну јабуку и рекле му да је преда најлепшој. Он је зачуђено гледао, док су му богиње прилазиле, једна по једна.
"Ја сам Хера", шапну му прва. "Изабери мене и учинићу те најмоћнијм човеком на земљи".
"Ја сам Атина", тихо му рече друга. "Изабери мене, па ћу ти подарити безграничну мудрост".
"Ја сам Афродита", шапутала је трећа. "Изабери мене и најлепша жена на свету биће твоја".
Парис даде јабуку Афродити и богиње нестадоше. Избор је био решен. После неког времена Парис је отишао у Спарту и тамо срео Јелену, жену краља Менелаја. За њега је она била најлепша жена на свету и он ју је отео и повео у Троју.

_________________
Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле
премудрим ловцима, пославши им Духа Светог.
Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:30 pm



ВЕВЕРИЦА И ПЧЕЛА
Нека пчела је била много жедна. Слете на поток да се напије воде. Стаде на један камен и поче : срк, срк, срк! Али,беше се много нагнула, па се оклизну и паде у воду.
-Јао, јао помозите! -звала је пчелица.
Опази то једна веверица на дрвету па одломи гранчицу и пружи је пчелици:
Хеј, пчелице, држи се! - повика веверица.
Пчелица полако, полако попе се на грнчицу и осуши крила. Затим се лепо захвали и одлете.
Други пут је неки ловац пролазио кроз шуму. Угледао је веверицу на дрвету и нанишанио пушком да је убије. Веверица се уплашила.
Али је то видела она пчела која је ту скупљала мед на једном цвету. Брзо је слетела ловцу на руку, па на нос: зуу, зуу!
-Јој! - уплаши се ловац да га пчела не уједе и баци пушку. А веверица хоп, хоп, хоп и побеже.
Тако су веверица и пчела постале пријатељице.
(По народној басни)

_________________
Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле
премудрим ловцима, пославши им Духа Светог.
Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:32 pm



ТРИ НЕВАЉАЛА МАЈМУНА
У некој шуми у Африци расло је необично велико дрво. Било је то заиста огромно дрво с необично дебелим гранама. Сви су га звали мајмунско дрво, јер су на његовим гранама живела три мајмуна: Флап, Флип и Флоп. Са њима су родитељи имали необично много муке, јер су сва тројица били веома неваљали. Климајући главом, њихов отац је често говорио: "Заиста су несташни момци." Међутим, њихова мајка, није могла да се не смеје њиховим несташлуцима.
Једног дана сва тројица су нестали. Кад се нису појавили ни за време оброка, сви су мајмуни постали врло забринути.
Стога се стари мајмун, њихов отац, дигао да их потражи. Угледао их је после доста тражења. Узвикнуо је од изненађења: "Гле ти њих. Ко би икад помислио да ће се попети самој жирафи на врат!"
Тада је жирафа прислонила главу на оближњу грану да би омогућила мајмунима да се лакше попну на дрво, а затим је објаснила старом мајмуну како их је нашла на купању на реци заједно са слоновима. "Замисли мајко," дрекнуо је после Флап, јер он није умео да говори тихо, "као је то било забавно. Ми смо слонове вукли за уши а они су нас прскали водом." Флип је додао: "А ја сам седео крокодилу на репу." Није изостао ни Флоп, који је почео да се хвали како је бананама хранио носорога и како су сва тројица јахала на жирафином врату. "Заиста диван дан!" кликтала су сва тројица мајмунчића. Мајка није могла да се љути на своју децу, а стари мајмун је само гунђао: "Заиста несташна деца!"
После су захвалили жирафи на доброти, добро се најели и заспали на најближој грани.

_________________
Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле
премудрим ловцима, пославши им Духа Светог.
Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!
Назад на врх Go down
Сергије Кристијан
истакнути члан
истакнути члан


Male
Број порука : 706
Година : 43
Локација : Otava
Члан од : 25.06.2009

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:34 pm



ЛИСИЦА И ГАВРАН
Гавран је негде украо комад сира и, с њим у кљуну, слетео на једну високу грану. Лисица, која је случајно наишла туда, одлучила је да му узме тај комад сира. Зато је рекла гаврану: "Какве дивне сјајне очи имаш, а тек како ти је прекрасан врат... Штета што тако лепа птица мора увек да ћути, јер не уме да пева".
Гавран, који је овим речима био необично поласкан, хтеде да покаже лисици да уме и да пева. Отворио је кљун и гракнуо,а сир му је испао из кљуна и пао право пред лисицу.
Лукава лија, зграбивши сир, поче слатко да се смеје:"Ха, ха, ха, ти можда имаш гласа, али памети свакако немаш".
(Езоп)
Назад на врх Go down
Сергије Кристијан
истакнути члан
истакнути члан


Male
Број порука : 706
Година : 43
Локација : Otava
Члан од : 25.06.2009

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:35 pm



МАГАРАЦ, ВО И СЕЉАК
Био једном један богати сељак који је разумео језик животиња. У једној од његових штала живели су во и магарац. Сваке вечери враћао се во после тешког рада на њиви и налазио магарца, како удобно изваљен на меком свежем сену, грицка шаргарепу.
"Ала си ти срећан" гунђао је во, "никад ти сељак не седи на леђима. Ти баш водиш лак живот, док ја морам цео дан да радим. "Тад сељак чу одговор магарца волу: "Претварај се да си болестан. Немој устати чак ни ако те ударају. Тако се можеш неколико дана одморити."
Кад је следећег дана радник јавио газди да је во болестан сељак му рече: "Упрегни онда магарца да вуче плуг. "Два дана магарац је морао да ради посао вола и горко је жалио због свих паметних идеја. Во је опет био јако захвалан и боловао је све док му магарац једног дана не рече: "Имам лошу вест за тебе. Чуо сам сељака како говори да ће те заклати, ако се скоро не опоравиш!" Во му захвали на упозорењу и следећег јутра стајао је опет весео у штали и слатко јео. А када је, добро расположен отишао да ради, магарцу је лакнуло.
(1001 ноћ)
Назад на врх Go down
Сергије Кристијан
истакнути члан
истакнути члан


Male
Број порука : 706
Година : 43
Локација : Otava
Члан од : 25.06.2009

ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Wed Apr 13, 2011 7:37 pm



ТРНОВА РУЖИЦА
После низа година испунла се животна жеља једног краља и краљице и добили су кћер. Позвали су на крштење све, па и седам вила, које су живеле у земљи. Био је обичај да виле пожеле новорођенчету све врлине и најлепше особине. У ствари, била је још једна вила, али она је била тако стара, да су је сви заборавили. Кад је видела да није позвана, вила се наљути и оде у двор пуна срџбе. Шест вила већ је било изразило своје жеље, када се стара вила појави и викну: "Она ће се убости на вретено и умрети! "Сви су били запрепашћени, али седма вила иступи и рече: "Ја не могу ову жељу да поништим, али моја жеља је да она не умре, него да спава сто година, док не дође принц који ће је пробудити из сна!"
Краљ је хтео да спречи да се ова жеља икад оствари, па је наредио да се све преслице и вретена у земљи спале.
Принцеза је израсла у лепу, паметну и пријатну девојку. Али једног дана, пресели се двор у летњу палату. Принцеза тамо није још никад била, па оде из собе у собу да све прегледа. Најзад је стигла до једне собице у кули, а тамо је седела стара вила, прерушена у сељанку и прела. Принцеза то још никад није видела, па упита: "Шта то радите?? Могу ли да покушам?" Старица јој даде вретено, принцеза убоде прст и паде на под. Стара вила ишчезе, смејући се, али седма вила прискочи. Она однесе принцезу у њен кревет и зачара цео двор. "Све што живи међу овим зидовима нека спава, све док се принцеза не пробуди!" Истог тренутка сви су утонули у сан, тамо где су се затекли. Вила учини да дворац обрасте шибљем и трњем.
Сто година касније путовао је један принц кроз земљу. Видео је торњеве палате, који су се уздизали изнад дивље шуме, па упита коме припада тај дворац. "То је зачарани двор", рекли су му људи. "У доба наших предака био је то двор једног краља, али сад не може нико да продре кроз то трње. "Принц је хтео да покуша јер је осећао како га нешто чудно привлачи. Он пође кроз шуму и изгледало је као да се све пред њим склања у страну, али трње је задржавало све оне који су покушавали да га прате. Брзо је стигао до палате. Све је било потпуно зарасло у жбуње, а он је помислио да су стражари мртви. Међутим, кад их је дотакао, видео је да спавају. Прошао је кроз дворски врт и дворане и свуд је наилазио на људе који спавају. Коначно је стигао до собе у којој је на кревету лежала принцеза, лепа као слика. Заљуби се одмах у њу и пољуби је. Она се пробуди и рече: "Најзад си дошао. Сањала сам те. "Тог тренутка сви су се у двору пробудили. Шума и трње је ишчезло и није дуго потрајало а принц и принцеза су славили венчање.
(Перо)
Назад на врх Go down
Sponsored content




ПорукаНаслов: Re: ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ   Today at 7:18 pm

Назад на врх Go down
 
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ
Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх 
Страна 1 of 4Иди на страну : 1, 2, 3, 4  Next

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
 :: - РОПСТВО САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА ИЛИ ИЛУЗИЈА СЛОБОДЕ :: - ДЕЧИЈИ КУТАК, СВЕ У ПРИЧАМА БИВА-
Скочи на: