ДОБРОДОШЛИ НА АНАСТАСИЈА - ПРАВОСЛАВЉЕ ФОРУМ

Ако још увек нисте члан нашег форума препоручујемо Вам да се региструјете и придружите нам се. Поделите са нама ваша искуства и мишљења. Желимо вам пријатан боравак и дружење на АНАСТАСИЈА - ПРАВОСЛАВЉЕ форуму.


Поздрав, чекамо вас !!!


КОРАК СРЦЕМ, УМОМ И РЕЧЈУ СТАЗАМА ПРАВОСЛАВЉА
 
HomePortalCalendarFAQ/УпутствоРегиструј сеПриступи
+ ДОБРО ДОШЛИ НА ФОРУМ! МОЛИМ ТЕ ДА НЕ БУДЕШ САМО ЧИТАЛАЦ ТЕКСТОВА. ПОСТАНИ ПРИЛОЖНИК ПРАВОСЛАВЉУ, ВЕЛИКА ДЕЛА СТВАРАЈУ МАЛИ ЉУДИ ПРОЖЕТИ ЉУБАВЉУ ПРЕМА ВЕРИ И НАЦИЈИ!!! + • + "Будите мудри као змије и безазлени као голубови". • + "Мудрост ће вас сачувати да вас вуци нe растргну, а доброта ће вас сачувати да ви не постанете вуци". • + Патријарх Српски, Г. Павле + •
ИЗВИЊАВАМО СЕ ПОСЕТИОЦИМА ФОРУМА ЗБОГ РЕКЛАМА КОЈЕ СЕ ПОЈАВЉУЈУ ИСПОД БАНЕРА (испод овог текста). РЕКЛАМЕ СЕ ПОЈАВЉУЈУ НА ФОРУМУ ИЗ ЈЕДНОСТАВНОГ РАЗЛОГА ЈЕР ЈЕ КОРИШЂЕЊЕ СОФТВЕРА ФОРУМА БЕСПЛАТНО И НА ИЗБОР РЕКЛАМА НЕМАМО УТИЦАЈ. ХВАЛА НА РАЗУМЕВАЊУ.

Share | 
 

 СПАЉИВАЊУ МРТВИХ

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down 
АуторПорука
Tijanabgd85
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 662
Година : 31
Локација : Спаси, Боже, људе своје,
Члан од : 11.12.2009

ПорукаНаслов: СПАЉИВАЊУ МРТВИХ   Sat Feb 06, 2010 3:38 pm



О СПАЉИВАЊУ МРТВИХ


Умодерно доба, свештенство и верници Српске православне цркве се суочавају са појавом кремирања своје умрле браће. Свима нама је познато да такав обичај непостоји међу православним Србима и само свештенство се налази у недоумици дали треба да одрже опело пре или после кремирања упокојеног. и који смо се у Христа крстили, у Христа смо се и обукли, зато би требали и да Христова смрт буде нама узор, те како је Христос положен у гроб,тако треба поступити и са хришћанином, који очекује опште васкрсење мр-твих по узору на Христово васкрсење.
Код Срба није био обичај да спаљују своје мртве ни у доба када су били
многобошци, а камоли у време хришћанства. Спаљивање мртвих се дешавало само из сујеверја, јер су неки сматрали да се неко повампирио и као ву-кодлак напада и узнемирава цело село. Ради тога су такву особу вадили изгроба, пробијали му тело глоговим ко-цем, а затим спаљивали. То је била враџбина и то се строго кажњавало. Отоме говори Душанов законик у 20.члану: »О гробовима. И људи који по гатању узимају (тела) из гробова те их сажижу, село које то учини да плати вражду. Ако ли на то буде дошао поп,да му се узме поповство.»
Не само код Срба, него у целој хришћанској Европи обичај спаљивања мртвих није постојао све до Француске револуције. Појавом Француске револуције и њеним непријатељским ста-вом према хришћанству и свему хришћанском, долази до одлуке Директори-ума од 1797.г. да се сахрањивање мо-ра заменити спаљивањем мртвих.Установом царства, ови су прописиобеснажени. Али на конгресима устанка из 1848.г. долази поново до захтеваза увођење спаљивања. Ови се захтеви постављају не само у Францускојнего и у Немачкој, Италији, Енглеској и другим земљама, те се оснивају друш-тва присталица спаљивања мртвих, иподижу крематорији, посебне пећи за спаљивање мртвих. Данас се овакве пећи (крематорији) налазе широм Европе као нормална појава. Римокатоличка и евангелисти-чка црква по питању кремирања има различите ставове. Што се тиче става СПЦ према кремирању умрлих, говори патријарх српски Павле у својој књизи «Да нам будујаснија нека питања наше вере» чији текст објављујемо:
«У Православној цркви сахрањива-ње упокојених у земљу држано је до
најновијег доба. Мада се у Светом писму и Старог и Новог завета не говори


.
Назад на врх Go down
Tijanabgd85
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 662
Година : 31
Локација : Спаси, Боже, људе своје,
Члан од : 11.12.2009

ПорукаНаслов: Re: СПАЉИВАЊУ МРТВИХ   Sat Feb 06, 2010 4:19 pm

Не само код Срба, него у целој хришћанској Европи обичај спаљивања
мртвих није постојао све до Француске револуције. Појавом Француске револуције и њеним непријатељским ставом према хришћанству и свему хришћанском, долази до одлуке Директори-ума од 1797.г. да ссахрањивање мора заменити спаљивањем мртвих.
Установом царства, ови су прописи обеснажени. Али на конгресима устанка из 1848.г. долази поново до захтева за увођење спаљивања. Ови се захте-ви постављају не само у Француској него и у Немачкој, Италији, Енглеској и другим земљама, те се оснивају друштва присталица спаљивања мртвих, и подижу крематорији, посебне пећи за спаљивање мртвих. Данас се овакве пећи (крематорији) налазе широм Европе као нормална појава. Римокатоличка и евангелистичка црква по питању кремирања има различите ставове.Што се тиче става СПЦ према кре-мирању умрлих, говори патријарх српски Павле у својој књизи «Да нам буду јаснија нека питања наше вере» чији текст објављујемо: «У Православној цркви сахрањивање упокојених у земљу држано је до најновијег доба. Мада се у Светом писму и Старог и Новог завета не говори директно против спаљивања, али је вековном праксом, сахрањивањем чланова и Старозаветне и Новозаветне Цркве, а особито тела Господа Исуса Христа, у свести православних сахрањивање добило хришћанско обележје, а на спаљивање се гледало као на нeзнабожачки обичај. Свакако да мишљење оних који сматрају да је Црква заузела став против спаљивања зато што се оно противи догми о васкрсењу мртвих, нема никаквог основа, као што је говорио још Јевсевије Кесаријски.

Тела многих Светих су спаљена, но то не значи да Бог неће бити кадар да и њих васкрсне у последњи дан, нити су тиме изгубили нешто од своје светости.
Исто тако не изгледа ни да би се директно могли изнети неки други догматски разлози против спаљивања упокојених, јер је у суштини и труљење сагоревање, једињење органске материје са кисеоником путем бактерија, док то огњем бива непосредно. Зато у појединим случајевима Православна црква и може дозволити, и пре спаљивања и после њега, да се упокојеном
изврши опело, помен и парастос. Иначе се то не би могло допустити никако. Негативан став према спаљивању људских тела Православна црква, дакле,има «не зато што Бог није у стању да васкрсне и умрло, и спаљено, и поједено и било на који начин уништено тело. Јер је моћан Бог да из праха сабере и васкрсне свако тело људско, као што је моћан био и да га из небића створи...», него «између осталога и зато што нас поступак кремирања браће своје враћа уназад у тамне векове незнабожачког мрака... и новог незнабоштва, Хитлера и његових слугу, у Аушвицу, Дахау или Јасеновцу». У Русији до 1917.г. није било крематорија, нити је било дозвољено кремирање. Власти нису дозвољавале ни уношење урне с пепелом неког од православних Руса који би били спаљениу иностранству. Дозволу за опело над пепелом кремираног могао је дати само Свети архијерејски синод. Митрополит Антоније (Храповицки), у свом писму патријарху Варнави од 24/6. маја 1932.г., о становишту према спаљивању мртвих вели: »Стари хришћани погребавали су своје мртве, насупрот обичају незнабожаца који су их спаљивали... Опело над телом умрлих у оним случајевима кад се од раније зна да неће бити предани земљи, него огњу, било би једнако сагласности на нарушавање благочестивог обичаја, примљеног у Цркви од почетка хришћанства. Стога ја лично никад не бих благословио такво опело, и сматрам да ће се наш Сабор сагласити са мојом тачком гледишта».

Код нас Срба, као што с правом рече проф. Чајкановић, ни у незнабожачко доба није било спаљивања мртвих а поготово после примања хришћанства.У Грчкој цркви сахрањивање покојника у земљу је свеопшта појава. Само у појединим случајевима, изнимно се дозвољава црквено опело над телом покојника које ће се спалити. Како кремација не стоји у супротности са основним хришћанским догматима, вели Спиридон Макрис, ако дође до увођења спаљивања умрлих, «сматрамо да се наша Црква неће томе противити». Као став Православне цркве, те и Српске, епископ Никодим Милаш, још 1902.г. вели да је забрањено опојати тело оног верника «који је за живота свога наредио био да му се тијело спали... иту наредбу хоће да родбина и изврши».Питање кремације постало је код нас актуелно између два рата. Половином 1926. год., један православни житељ Панчева умре у Паризу и онде, по својој жељи, буде спаљен. Урну с његовим пепелом пренесе му брат у Панчево и положи у породичну гробни- цу, потраживши од свештеника да одржи помен. Свештеник се обрати Све-том архијерејском синоду, а Синод, испитавши околности под којима је спа-љивање извршено, потражи од др Душана Јакшића, проф. Богословије у Сремским Карловцима, стручно мишљење по овој ствари.

Добивши ово мишљење, Свети синод цео предмет упути Св. архијерејском сабору Српске православне цркве на коначно решење. Сабор, под А.С.бр. 4/зап.65, од 11/24.X 1928. г., донесе ову одлуку:
»Православна црква – верни чувар учења Светог писма и Светог предања не може својим верним дозволити спаљивање мртвих и при томе никак- вог црквеног учешћа православног клира, како при акту самог спаљивања, та-ко и после њега при сахрани пепела сажеженог покојника. Учешће право-славног свештеника могао би у таквом случају дозволити надлежни епископ само онда ако је покојник сажежен не по својој наредби, већ по жељи његових рођака и других лица, или услед каквих искључивих прилика. Ако је спа-љен по својој вољи, ускратити му све; ако је спаљен против његове воље, дозволити му све«. Током 1928.г., Свети архијерејски синод доставио је сви-ма епархијским архијерејима ову одлуку.Из овог предмета, у архиви Светог архијерејског синода, види се даље да је Сабор поновио ову одлуку од речи до речи на питање једног свештеника из иностранства 1953.г. Исти такав став Сабор је заузео 1967. године :»По питању учешћа свештеника при сахрани кремираних лица, остати при већ постојећим одлукама Св. Архијерејског сабора АС бр. 4/зап. 65 из 1928. и АС бр. 3/зап. 74 из 1953.године». Идуће, 1968.г., председник Интернационалног савеза за спаљивање мртвих, из Стокхолма, упутио је писмо Светом архијерејском синоду интересујући се да ли је Српска православна црква ублажила свој став, попут Римске, с обзиром да се због повећања градова кремација уводи у многим земљама. Свети архијерејски синод, исте године, под бр.1245, одговорио је да наша Црква остаје и даље при одлуци АС бр.4/зап. 65 од 24.X 1928.г. Према свему што је речено, у питању кремирања, као и могућности вршења опела од стране православног свештенства, над телом које ће се кремирати, Српска православна црква има јасно одређен став. Ако се православни хришћанин кремира мимо своје воље, свештеник му може одржати опело пре кремирања, али не у крематорију, него или у цркви и капели, или у дому. Може то учинити и над урном са његовим пепелом, или на месту где је она постављена. После извршеног опела, могу му се чинити помени и парастоси у прописане дане, и на задушнице, а такође вадити за њега честице и помињати га на проскомидији и на Литургији кад је то прописано. Ако је спаљен по својој жељи, ништа од овогане може му се вршити.

Гласник, септембар 1983.


Slika hostovana na Fotorola.com

МОЛИТВА ЗА ПОКОЈНЕ
Сети се, Господе, отаца и браће
наше уснулих у нади на васкрсење у
живот вечни и свију упокојених у
побожности и вери, и опрости им свако
сагрешење, хотимично и нехотимично,
што сагрешише речју, или делом, или
мишљу. И усели их у места светла,
у места свежине, у места одмора, одакле
одбеже свака мука, жалост и уздисање,
где гледање лица Твога весели све од
века свете Твоје.
Даруј им царство Твоје и учешће у
неисказаним и вечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном и
блаженом животу.
Јер си Ти живот, и васкрсење и покој
уснулих слугу Твојих, Христе Боже
наш, и Теби славу узносимо са
беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и
Благим, и животворним Твојим Духом,
сада и увек и у векове векова.

АМИН !!!


Назад на врх Go down
Shaolinac
нови члан
нови члан


Male
Број порука : 17
Година : 49
Локација : Bec
Члан од : 28.12.2010

ПорукаНаслов: Re: СПАЉИВАЊУ МРТВИХ   Thu Apr 24, 2014 7:05 pm

KREMACIJA: Da li ste za ili protiv hrišćanskog spaljivanja?

Spaljivanje tela preminulih prisutno je vekovima, u mnogim narodima, ali je u Srbiji taj metod sahranjivanja popriličan tabu. Šta je zapravo istina, šta kaže Biblija o kremaciji, a kakav je danas stav crkve, Telegraf istražuje za vas


Dok su mnoga pitanja u društvenom životu otvorena, smrt je oduvek bila tabu tema. Tako je i u religioznom svetu, pa se ne čuju jasni stavovi od strane crkvenih velikodostojnika o kremaciji.
Spaljivanje tela preminulih prisutno je vekovima, u mnogim narodima, ali u Srbiji taj metod sahranjivanja i nije baš popularan. Delom i zbog ukorenjenog mišljenja da se to protivi hrišćanskim načelima.

A šta je zapravo istina? Biblija ne daje nikakavo posebno učenje o kremaciji. U Starom zavetu ima primera ljudi koji su bili spaljeni ljudskih kostiju koje su izgorele, ali to nisu primeri kremacije.

Zanimljivo je zapaziti da u Drugoj knjizi o Carevima stoji da spaljivanje ljudskih kostiju na oltaru srknavi oltar. U isto vreme, Stari zavet nigde ne daje zapovest da ne sme da se spali umrli, niti povezuje bilo kakvo prokletstvo ili sud nad onim koji je kremiran.


Kremacija se praktikovala u biblijsko vreme, ali ne i među Izraelcima ni novozavetnim vernicima. U kulturama biblijskog vremena uobičajeni način da se sahrani mrtvac je bilo ostavljanje tela u grobnici, pećini ili u zemlji. Iako je sahrana bila uobičajena praksa Biblija nigde ne daje zapovest da je to jedini način da se sahrani telo.

Iz priloženog vidimo da apsolutno nigde nema zabrane kremacije u biblijskim zapovestima, ali neki vernici se ipak suprotstavljaju praktikovanju kremacije na osnovu toga da Bog neće moći da im vaskrsne telo ako ono bude spaljeno.

Međutim, činjenica da je telo bilo kremirano ne znači da je Bogu teže da vaskrsne to telo. Tela hrišćana koji su umrli pre hiljadu godina, do sad su se pretvorila u prah. Kao što je za sve novine potrebno veliko vreme, tako se i Crkva prilagodila novoj “kulturi sahranjivanja” postepeno.


- Rezerve prema kremaciji su bile razumljive, jer je to bio prethrišćanski običaj. Obnovljen je od deklarisanih ateista, mnogi među njima su sebe smatrali prosvetiteljima i bogoborcima. Želeli su, između ostalog, da napakoste veri. “Slobodni zidari” su na svom opštem kongresu u Napulju, pre sto pedeset godina, formulisali kremaciju kao sredstvo borbe protiv Crkve. Među strasnim današnjim zagovornicima spaljivanja upokojenih su i novopagani, kojih je sve više u industrijskim zemljama, ali i u Rusiji. Pozivaju se na prethrišćanske religijske kultove, upražnjavane kod Kelta, Germana, starih Grka i Slovena. Gotovo da nema zemlje sa hrišćanskom većinom stanovništva, gde sekularizacija nije daleko odmakla. Država se odvojila od dominantne religije zemlje i garantuje verska prava svim pojedincima. Veronauka u javnim školama je često fakultativan predmet. Tamo gde je obavezna, nema nikakve garancije da će učenik kasnije postati vernik – piše Živica Tucić u svom autorskom tekstu za NIN na ovu temu.


- Stari Rimljani voleli su da budu sahranjeni kraj puteva. Želeli su da imaju spomenik sa natpisom ko su bili, koliko su poživeli, katkad i koga su na zemlji ožalošćenog ostavili. Još u to vreme je bilo spaljivanja telesa pokojnih, smatralo se da se time umrlima pomaže da im se duša razdvoji od tela. Predaja tela zemlji bila je manje „otmena”, uz to, postojala je opasnost, smatralo se, da se pokojnik povampiri i živima zagorča život. Jevreji, stari i današnji, nisu predvideli molitveni obred za kremirane. Spaljivanje se smatralo skrnavljenjem svih moralnih zakona. Izuzetak su oni koje je požar sažegao, ili su postradali u nacionalsocijalističkim krematorijumima. Muslimani takođe ne dopuštaju spaljivanje umrlih, dok je kod Indusa to oduvek bila praksa – nastavlja Tucić.

Karlo Veliki je 784. naredio strogu zabranu i kažnjavanje tadašnjih povremenih kremacija. Sabor u Albi, gotovo pet vekova kasnije, bio je prinuđen da ovu zabranu ponovi. Na pravoslavnom Istoku sahranjivanje u zemlju nije imalo nikakvu alternativu. Groblja su smatrana svetim mestima. U njima nije mogao da nađe pokoj utopljenik, samoubica, nekršteni ili jeretik. Za njih nije bilo ni opela niti pomena.


Francuska revolucija donosi preokret. Ona naređuje da se pokojnici imaju kremirati, iako tadašnje metode nisu bile pogodne i brze kao potonje. Već sto godina kasnije po Evropi je bilo nekoliko krematorijuma, koji su radili uz državnu dozvolu, ali i oštro protivljenje crkve. Na početku 19. veka bilo ih je na starom kontinentu već gotovo sto, a u Americi tridesetak. Srbi nisu želeli mnogo da zaostanu. Dr Vojislav Kujundžić je 1904. osnovao „Udruženje krematista – Oganj”. Pesnik Zmaj-Jova Jovanović preporučivao je spaljivanje iz higijenskih razloga.

Danas, zagovornici kremacije tvrde da se njome štiti čovekova prirodna sredina i da se zauzima mnogo manje gradskog zemljišta. Higijenski razlozi im se čine još važnijim, jer se ne truju podzemne vode. N

Takođe, kremacija je za rodbinu pokojnika mnogo jeftinija, nema skupocenih sanduka i opreme, zakupljivanja skupih grobnih mesta, podizanja spomenika i neprestanog održavanja grobova.



U pravoslavlju se danas obično ističe da protiv kremacije nema teoloških prepreka, ali da je ona, pak, u protivnosti sa hrišćanskim običajima. Pravoslavni sveštenici na Zapadu će odslužiti opelo, obično ne pitajući na koji način će se obaviti sahrana.

U zemljama sa pravoslavnom većinom i tradicijom, među kojima je i naša, može se uskratiti opelo ako je pokojnik izričito zahtevao da bude spaljen. Molbu za opelo onoga kome sledi kremacija, podnosi crkvi rodbina. Uz odgovarajući akt, sa pečatom i datumom, sveštenik, koji treba da obavi opelo, molbu preko nadležnog arhijerejskog namesnika dostavlja episkopu.

Molba, u međuvremenu, predstavlja više obaveštenje nego traženje, crkva, dakle, vodi evidenciju i izuzetno retko dolazi do odbijanja. Kako je vremena malo da se detaljnije razmotri svaki slučaj, sveštenik obavi opelo, imajući opravdanje da je molbu prosledio višoj crkvenoj instanci.


U SPC se može čuti mišljenje koje preovladava, da je kremacija samo ubrzano raspadanje tela upokojenog, a da se ne radi o povredi učenja Crkve, kao što bi, primera radi, bilo u slučaju samoubistva.

Posle svega pročitanog, da li ste za ili protiv hrišćanskog spaljivanja?

(Telegraf.rs)
Назад на врх Go down
Sponsored content




ПорукаНаслов: Re: СПАЉИВАЊУ МРТВИХ   Today at 8:26 pm

Назад на врх Go down
 
СПАЉИВАЊУ МРТВИХ
Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
 :: ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ :: IN MEMORIAM-
Скочи на: