ДОБРОДОШЛИ НА АНАСТАСИЈА - ПРАВОСЛАВЉЕ ФОРУМ

Ако још увек нисте члан нашег форума препоручујемо Вам да се региструјете и придружите нам се. Поделите са нама ваша искуства и мишљења. Желимо вам пријатан боравак и дружење на АНАСТАСИЈА - ПРАВОСЛАВЉЕ форуму.


Поздрав, чекамо вас !!!


КОРАК СРЦЕМ, УМОМ И РЕЧЈУ СТАЗАМА ПРАВОСЛАВЉА
 
HomePortalCalendarFAQ/УпутствоРегиструј сеПриступи
+ ДОБРО ДОШЛИ НА ФОРУМ! МОЛИМ ТЕ ДА НЕ БУДЕШ САМО ЧИТАЛАЦ ТЕКСТОВА. ПОСТАНИ ПРИЛОЖНИК ПРАВОСЛАВЉУ, ВЕЛИКА ДЕЛА СТВАРАЈУ МАЛИ ЉУДИ ПРОЖЕТИ ЉУБАВЉУ ПРЕМА ВЕРИ И НАЦИЈИ!!! + • + "Будите мудри као змије и безазлени као голубови". • + "Мудрост ће вас сачувати да вас вуци нe растргну, а доброта ће вас сачувати да ви не постанете вуци". • + Патријарх Српски, Г. Павле + •
ИЗВИЊАВАМО СЕ ПОСЕТИОЦИМА ФОРУМА ЗБОГ РЕКЛАМА КОЈЕ СЕ ПОЈАВЉУЈУ ИСПОД БАНЕРА (испод овог текста). РЕКЛАМЕ СЕ ПОЈАВЉУЈУ НА ФОРУМУ ИЗ ЈЕДНОСТАВНОГ РАЗЛОГА ЈЕР ЈЕ КОРИШЂЕЊЕ СОФТВЕРА ФОРУМА БЕСПЛАТНО И НА ИЗБОР РЕКЛАМА НЕМАМО УТИЦАЈ. ХВАЛА НА РАЗУМЕВАЊУ.

Share | 
 

 О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ

Погледај предходну тему Погледај следећу тему Go down 
АуторПорука
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Thu Feb 04, 2010 8:15 pm

.


.

САДРЖАЈ:
МИСАО О САМОУБИСТВУ


3. Оборени крст

10. Од кога долазе мисли о самоубиству
12. Путеви промисли Божије
16. Мисли о самоубиству обично опседају
оне који пребивају у демонској прелести
20. Спречаваље самоубиства
22. Један од главних узрока самоубиства - неверје

ДА ЛИ ЈЕ ДОЗВОЉЕНО

МОЛИТИ СЕ ЗА САМОУБИЦЕ
24. .Милост треба да почива на истини.
27. Да ли се може молити за душу самоубице

ОРУЖЈЕ ЗА БОРБУ ПРОТИВ ЂАВОЛА
42. Утехе господље сродницима самоубица
52. КАНОН за самоубице који се
изговара келејно (уз благослов духовника)
61. Молитва преподобног старца Лава
(оптинског)

Штампаље ове кљиге помогао

МАНАСТИР ОСТРОГ
КЉИГА 3.

Превела, припремила за штампу и издала:
Светосавска омладинска заједница.
при храму Светог Ахилија у Ариљу

Превод прегледао и за штампу благословио:
Архимандрит Венијамин - Манастир Преображеље
Граматика и стил: Андријана Милорадовић
Прво издаље: о .Светом Ахилију. 2001. год.
Дизајн корице: .ДЕЈМИ. - Чачак
Техничка припрема: Бранко Бошковић
Штампа: АРС ГРАФИК - Пожега__

О ГРЕХУ САМОУБИСТВА
И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ


1. МИСЛИ О САМОУБИСТВУ

ОБОРЕНИ КРСТ
Архиепископ Јован (Шаховски)
Мисао о самоубиству једнако лако пада на памет ономе ко тек почиље да живи и ономе ко је при крају живота.
Свако подземље, сваки ћорсокак животног лавиринта завршава се излазним вратима која се најлакше отварају. То јемисао о самоубиству .
У разним ситуацијама, разним поводима, због разних узрока и схватаља, као вода која стреми ка уском грлу левка, мисао човека притегнутог страдаљем устремљује се ка самоуништељу ...
Страдање је, иако је отворено свима, тајна по својој
суштини позната само малом броју људи.
"Подвуци црту испод свог живота ... Нема више наде ... Свему
је крај ... Све је бесмислено ..."- шапућу грчеви душе, и некаква
неодољиво привлачна сила вуче нас ка излазу од бесмислености
страдаља. "Покоја ... Слободе ... То је у мојој власти. Шта?" - страшно питаље. "Шта је то у мојој власти? Угасити ватру?..." Овде се открива вера самоубилачке душе: тамна, блудећа, често
страшљива, испреплетана варницама сумљичавости, вера у то да после смрти нема ничега, или да је на тај начин могуће пронаћи
мир - Бог ће опростити. Експлозија подле гордости, непријатељског подстрекиваља оскорбљеног самољубља (оскорбљеног по Промислу, ради смиреља и спасеља), губитак идола - идеала живота: новца, наслада и
уживаља, чулне или идеалне љубави, пријатељства, деце, жене која
обасјава живот уместо Бога; прекраћиваље испразног живота,
телесног здравља, људске славе или наде у ту славу ... Све су ово
идолопоклонства на која је способна само душа која је отпала од
Духа Утешитеља, или пак никада није ни била у љему; она вуче
човека ка самоуништељу, по неминовном закону вечне Божје
правде која се простире над човековом слободом. Велика је чамотиља кушачког духа! Издржати - неопходно је за истински вечни живот. Не издржати - Крст оборен, тиме се прекида постојаље човека у животу Живота, а отвара се за живот смрти. То је такође "живот", само другачији од живота уЖивоту.
Самоубице су трагични страдалници! Како су одговорни за вашу погибао ваши ближњи, ваши оци, ваши пријатељи, ваши пастири - они који су вас васпитавали, они који су с вама грешили, који вас нису подржали, који се нису молили за вас када сте ви били у могућности да задобијете вечни живот живота. Ви сте оборили Крст, ви сте на земљу збацили страдајућег за вас - Христа.
Ви сте убили, ви сте отровали, ви сте бацили под воз Самога Бога: вечно живећи у вама живот - неизрециву љубав к вама. Ви нисте принели искупљеља, кратка земаљска очишћујућа страдаља - слатка за онога ко их приноси, кудикамо слађа од варљивих, привидних наслађеља која доносе чамотиљу и досаду због којих сте ви и умрли. Да, у вашој власти је било да учините то на шта вас је наговарала сила зла, то што вам је шапутала она која тада над вама није имала никакву власт; но, у вашој власти је било и да не учините то. У вашој власти је било да знате ко је Бог, да је Он не
само врхунски израз Правде и Праведности, недоступних вашем схватаљу, већ далеко више од свих тих слабих људских схватаља.
У вашој власти је било да разумете да не може бити да Бог да Крст, а да притом не да и снагу. У вашој власти је било да се обратите Богу и да се спасете призиваљем (не лажним) имена Његовог.
Када би могли одговорити, одговорили би неки од вас: "Ми смо се обраћали Богу, и Бог нам није помогао ..." Но, браћо, упамтите, и нека сваки који иде ка томе злу коме сте ви дошли упамти, да није свако призиваље Бога уједно и обраћање своме Саздатељу. Призивати тако како сте ви призивали, не значи обраћати се своме Небеском Оцу. "Ако си Ти Син Божји, сиђи с Крста" - додуше другим речима, али тако сте ви говорили. Овако призивају Бога људи који пролазе поред Крста. То није молитва.
Призивати Бога, обраћати се Богу, значи пре свега, покорити се Његовој вољи и онда Му се, тако покорен, молити. Роптаље, престрашеност за себе, пристрасност ка свом приземном животу, зар може наша срца сјединити са Огњем Тријединога Божанства?
То је немогуће, и зато - немојте мислити да сте призивали Бога у тренутку када сте се у своме немиру сумљичаво обраћали Њјему као виновнику ваших страдаља, или каоЊиховом равнодушном посматрачу.
Они који су призвали Бога, Творца, покоривши Му се - они су и остали живи, љихов живот је отворено сведочанство против оних који се нису покорили. На последљем Суду нико се неће моћи изговарати (оправдавати) на "околности" или "прилике" или на "неподношљиво стаље душе" као на "разлоге свога
самоуништеља". Јер, биће ту присутно на хиљаде светих људи, људи Божјих који су били у још тежим околностима, у још већим неприликама и неподношљивијим стаљима душе. Они су се, бивајући у свему томе, покорили вољи Божјој, не прихватајући помисли клеветника на Саздатеља љубави. И, то је био онај пут који их је сада учинио - с правом - светлим и слободним. Та слава је била предложена и вама ... Уколико су испити тежи, утолико је, значи, веће повереље Божје у човека (исповедници, мученици!); тиме смо, дакле, више дужни да оправдамо очекивано повереље Божје у човека. Запамтите то ... Одбачена тајна Крста је одбачени пламен љубави.
Одбацити живот који нам је Бог подарио! То се не догађа одједном - корак по корак несрећник себе ка томе целога свога живота припрема! Онај који је закопао десет таланата почео је припремати себе ка убиству чим је закопао први таланат. Божјим допуштељем телесна самоубиства су зов Божје трубе која свету упадљиво објављује да:

1) Постоји самоубиство духовно: атеизам теоретски и
практични (умртвљује душу непостојаљем било какве мисли о
вери у Бога);

2) постоји у човеку слобода избора, и - што је најважније -

3) осећаље космичке богоостављености.
Самоубица, као и сваки грешник који пристаје на грех, док говори о својој вери у Бога не верује у могућност богоостављености. "Господ је тако милостив" - говори он, испијајући отров. Какво муљевито лукавство зла, какво препредено и хулитељско искушеље! "Господ је тако милостив" - говори блудник одлазећи у блуд, лопов одлазећи у крађу, убица одлазећи у убиство. И то величанствено, најсветије милосрђе Божије које нас води ка покајаљу, грешнике који су спознали свој грех, а који су притом остали непокајани, управља _________ка оправдаљу свога преступа. То је слично Јуди Искариотском који је, одлазећи да преда свога
Учитеља и Бога, говорио: "Господ је тако милостив ..." Да, Господ
јесте моћан (силан) да опрости и милионима Јуда, али само онима који "не знају шта раде", онима који се, сазнавши шта су урадили,
кају великим "плачем срца" пред Богом Спаситељем.
Самоубиство наводно "верујућега" јесте пољубац којим опомиље
Црква пред светом чашом. Свети оци су до танчина упознати са лукавствима и методама бесплотног врага, они говоре истину која се увек и свуда потврђује и коју треба да знамо у потпуности: "До нашег пада демони нам представљају Бога човекољубивим, а после пада немилосрдним" (Преподобни Јован Лествичник). За кога се молио Господ на Крсту? Молио се за оне који су Га распели, за оне који "не знају шта раде". За Јуду, већ, Господ се није молио ("не молим се за сав свет ..." - Јован 17, 9), јер онај који у знаљу и свесно греши јесте "син погибли", и он несумљиво мора поћи "у своје место" по речи Еванђеља (то јест уништити самога себе).
Закон самоуништеља је код Јуде био толико јак да му се чак пошто се обесио тело прекинуло, и изЊега је испала утроба. Кроз целу људску историју, то је слика физичког самоубиства само као последице пада оног што је унутра (т. ј. самоубиства духовног). Не постоји механичко бездуховно спасеље, као што нема ни бездуховне погибељи. Човек има слободну вољу да се покори вољи Божјој откривеној у Еванђељу, или да је одбаци и тиме отвори себе за подчиљаваље злој вољи, супротној Божјој - вољи демона.
И, зато и јесте смртни грех - грех противљеља животу (1 Јн. 5, 16 ). Бог је заповедио Апостолу љубави да о томе напише; јер тај је грех, грех против љубави, убиство своје љубави к Богу: самоубиство. Црква над самоубицом не може да изврши ни опело ни парастос. Са певањем трисветога Црква испраћа његове посмртне остатке до гробља, предајући почившега Богу, кајући се за њега пред Пресветом Тројицом. И келијно моли се заЊега Творцу. Но, другог певаља Црква не може дати, јер друго би певање било
неправедно, а Црква никада не твори неправду. "Блажен је пут
којим данас крећеш душо јер је припремљено теби место покоја"
(Погребеља прокимен) - Црква зна сав ужас душе самовољно отргнуте од тела и не може да га каже. Не може Црква рећи ни то да је преминули сву своју наду положио на Бога ("На Теби је
положена сва нада, Творца и Саздатеља и Бога нашега ..." - речи
Парастоса). И не ставља се над самоубицом Крст. На Крсту је био распет Бог, Онај који је на Себе узео људско тело, који је узео на Себе све
грехе и сву бол.

.
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Thu Feb 04, 2010 8:17 pm

.

ОД КОГА ДОЛАЗЕ МИСЛИ О САМОУБИСТВУ


Из дела Архиепископа Јована (Шаховског) "Седам речи о земљи гадаринској" (Лк. 8, 26-39) Највећи пораз демона јесте када их раскринкавају, када скидају са Њих маску под којом се они приказују свету ... Они све чине како би у свету остали сакривени ... Самоубице пред своје самоубиство и не слуте да се поред Њих налази одвратан (неизрециво) зли дух који их наговара да убију тело, да разбију драгоцени "глинени сасуд" који у себи чува душу до рокова Божјих. И саветује их тај дух, и убеђује, и наговара, и принуђава, и испуљава сваким страхом: само да би човек нашао конопац или прескочио прозорску даску, само да би побегао од живота, од своје неподношљиве чамотиље ... човек и не слути да "неподношљива чамотиља" није од живота, већ од онога од кога су и све помисли које "доказују" због чега се све треба убити. Човек мисли да он сам просуђује, и долази до закључка да треба дићи руку на себе. Али, то уопште није он и кроз љегове мисли говори онај кога Господ назива "човекоубица од искони". Човек се само без своје воље саглашава, и не видећи да узима грех ђавола на себе, сједиљујући се на тај начин и са грехом и са ђаволом ... Једна покајна молитвена реч, једна замисао спасоноснога крста бар у мислима и поглед на Њега с вером - биће подерана паучина зла, а човек, силом Божјом, спасен од погибељи ... Само малена искра живе вере и преданости Богу - и човек је спасен! Но, да ли сви људи, спасивши се од самоубиства или каквог другог греха, схватају да се око љих у том тренутку налазило (може бити да се још увек налази, или се пак приближава) одвратни зли дух, биће које могу открити само ретки, они духовно осетљиви, са изоштреним духовним запажаљем? Далеко је више оних (чак и хришћана) који се предају дејству и утицају злих духова о којима с тако запаљујућом снагом и убедљивошћу говори Реч Божја.
[/font]
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Thu Feb 04, 2010 8:19 pm

.

ПУТЕВИ ПРОМИСЛИ БОЖИЈЕ


(Прича из кљиге "Три цветића из врта духовног")
Жена свештеника из села Костини Верејског округа Московске области, Марија Теодоровна Нечајева, изнела је низ појединости из своје младости.
"Остала сам" - причала је она - "још у раном детиљству без
родитеља. До тринаесте године живела сам у дому мога старијег брата, Ивана Теодоровича, у селу Костини. Затим, моја рођена тетка, која је била супруга протојереја Бежанова, позвала ме себи у Москву, где сам и живела до седамнаесте године. Теткица ме је веома волела и, будући да није имала деце, на-меравала је да ме уда у Москви. Једном сам дошла у Успенски сабор на литургију и чула сам певаље псалма: "Не уздајте се у кнезове, у синове човечанске, у љима нема спасеља ... Изиђе дух из љега и враћа се к земљи: у тај дан нестаће сва хтеља љегова ..." Долазила сам и другог дана, и трећег - и увек сам слушала те речи. То ми се учинило страшним и веома ме је узнемирило. Као потврда тог мог застрашујућег предосећаља, кроз два дана моја тетка се разболела, а после седам дана ље више није ни било на овоме свету. Мој теча протојереј,
испуљен очајем никако није могао да се смири. Свака љегова брига и стараље за мене потпуно су ишчезли. Прошло је још месец дана и теча ми је једном приликом рекао: "Ти си, Маља, већ одрасла девојка и сматрам да није згодно да и даље живиш код мене, младог удовца." Он ми је предложио да отпутујем своме брату, у село Костину. Растројена и душом и телом, у дому свога брата никако нисам могла да нађем себи мира. Такво мрачно настројеље моје душе још се више појачавало због промене недавног живота у Москви животом на селу, у кући сиромашног сеоског црквељака. Полажући своју наду на Бога, тражила сам утеху у разговору са својом другарицом Надом, кћерком месног свештеника.
Једном уочи недеље, седела сам са другарицама испред улаза
у кућу до једанаест часова увече. Када сам ушла у кућу, жена мога
брата, отварајући ми врата и пропуштајући ме да прођем поред ље,
рекла је: "Неваљала девојчура! До колико сати ти шеташ! Куда ли
се само смуцаш?" Не може се описати скорб која је после тих речи
обузела моју душу. Сву ноћ нисам ока склопила. Ујутру ми је снајка, одлазећи у цркву да носи ручак, рекла : "Ти Машељка,
када завршиш посао око фуруне, дођи у цркву". Оне речи које ми
је синоћ упутила она је, по свему судећи, већ била заборавила. Ја
сам одговорила да ћу доћи, а у мојој су се глави већ налазиле
другачије мисли. У току ноћи, ђаво ми је непрекидно пунио главу
мислима да окончам свој живот самоубиством. Када су сви изашли
из куће и када сам остала сама, не оклевајући ни часа, пронашла
сам конопац, направила омчу, пребацила је преко таванске греде и
већ се спремила да провучем своју главу кроз омчу, кад се одједном
зачуло снажно лупаље на врата. Изгледало је као да много људи
разваљује врата. Ухватио ме је страх, паничан страх. Моментално
сам збацила конопац са греде и, гурнувши га под кревет, пошла
сам да отворим врата. Отворивши врата, угледала сам пред собом
своју другарицу Наду, која ме је, чим ме је видела, загрлила и
ускликнула: "Ах, мила Маља, управо идем из цркве. Одједном сам
осетила неку тугу према теби и некакво осећаље као да тебе овде
лишавају живота, па сам истрчала из цркве да видим да ли си
здрава!" Тада ни ја више нисам издржала, чврсто сам је загрлила и
ридајући испричала сам јој о свему: како сам управо намеравала
да окончам свој живот својим сопственим рукама. "Но, овога
тренутка сам ти бескрајно благодарна - спасила си ми живот!" -
рекла сам. Радовале смо се проливајући сузе радоснице: она због
тога што ме је спасила, а ја зато што сам спасена погибељи.
Заблагодаривши Господу Богу, упутиле смо се у храм Божији,
где сам преплакала целу литургију благодарећи Богу за своје
спасеље и молећиЊегову помоћ кроз будући мој живот.
Није прошло пуно времена од тога догађаја. Мој млађи брат,
Петар ТеодоровичЊубимов, и љегова жена, Аграфена Васиљевна,
који су увек од срца бринули о мојој будућности, решили су да ме
удају. С тим циљем, мој брат је отпутовао митрополиту Филарету
и понизно га замолио за благослов да своје свештеничко место
уступи сестри сиротици, т.ј. младићу који би се оженио љом, а
љему да да неко друго место које сам владика сматра за сходно. На
ту молбу, митрополит Филарет, по својој безграничној љубави коју
је имао према сиротима, дао је своју сагласност.
Ускоро се јавио један младић који је дошао на место мога
брата, а брату је одређено друго место. После тога је уследило и
наше венчаље. Мој муж, Иван Алексејевич Нечајев, показао се као
смирен човек, добар, пун љубави. Са љим сам цео живот
проживела мирно и спокојно. Сада јасно видим да све што се
догађа у нашем животу Господ својом Промисли окреће на нашу
корист. Ми смо дужни да се покоравамо премудрој вољи Божијој, и
да у смирељу и послушности прихватамо Промисао Божију о
нама."


.
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Thu Feb 04, 2010 8:20 pm

.
.
МИСЛИ О САМОУБИСТВУ ОБИЧНО
ОПСЕДАЈУ ОНЕ КОЈИ ПРЕБИВАЈУ
У ДЕМОНСКОЈ ПРЕЛЕСТИ
(Свети Игљатије Брјанчанинов: "О прелести") Извесни чиновник који је живео у Петрограду бавио се усиљеним молитвеним подвигом, услед чега је запао у крајље необично стаље. О свом подвигу и љеговим последицама он је открио протојереју цркве Покрова Пресвете Богородице у Коломни. Протојереј, при посети једног манастира Санкт-
Петербуршке епархије, замолио је једног од монаха тог манастира
да поразговара са чиновником. "Необично стаље у које је
чиновник запао услед подвига" - говорио је протојереј - "најбоље може бити познато житељима манастира, они најбоље знају све појединости и замке аскетског подвига". Монах је пристао.
Убрзо после тога, чиновник је дошао у манастир. Његовом
разговору са монахом и ја сам присуствовао. Чиновник је одмах
почео да говори о својим виђељима: о томе како он при молитви
непрекидно види светлост која просијава са икона, како осећа
благоуханије, у устима необичну сладост, и тако даље.
Саслушавши то казиваље чиновника, монах га је упитао: "Да
ли вам долази мисао о самоубиству?" -"Како да не!" - одговорио је чиновник. " Ја сам већ скакао у реку, али су ме извлачили". Показало се да је чиновник, упражљавајући формално образац молитава описаних код светог Симеона, распалио у себи машту и
крв, при чему човек постаје веома способан за усиљени пост и
бдеље. Таквом стаљу самообмане, добровољно изабраном, ђаво
присаједиљује своје дејство које је сродно том стаљу и - човекова
самообмана прераста у очигледну демонску прелест.
Чиновник је гледао свет телесним очима: благоуханије и сладост које је он осећао били су такође чулни. Насупрот томе, за виђења светих и њихово надприродно стаље пуне духовности (Свети Исак Сирин, Слово 55) подвижник постаје пријемчив тек када му сам Господ отвори очи душе својом благодаћу, при чему оживљавају и остала чула душе која су до тада пребивала у пасивности (Преподобни Симеон Нови Богослов, Реч о Вери,
Добротољубље, бр. 1). У благодатном виђељу имају учешћа и
телесна чула светих, но тек пошто тело пређе из страсног стаља у бестрасно. Монах је почео да наговара чиновника да прекине са
упражљаваљем таквог начина молитве, објашљавајући му у чему
је неправилност начина и неправилност стаља до кога он доводи.
Чиновник се жестоко супротставио том савету. "Како да се
одрекнем очигледне благодати!" - противречио је он.
Слушајући ту исповест чиновника о себи, осетио сам према
њему неизрециво сажаљеље, и одједном ми је изгледао некако
смешан. Например, он је упутио монаху следеће питаље: "Када ми
се од обиља сладости у устима накупи слина, она тада почне да
излази и капље на под: да није то грех?" Тачно тако: они који се
налазе у демонској прелести навлаче на себе сажаљење околине,
исто као они који не владају собом, јер су и умом и срцем у ропству
нечастивога. Сама њихова појава представља смешан призор: са
смехом се предају лукавом духу који је овладао љима, који их је
довео до пропасти и заслепљености гордошћу и високоумљем. Ни
своју поробљеност, ни чудновато понашаље прелешћени не примећују као да ни поробљеност ни необично понашаље не постоје.
Када је чиновник изашао, упитао сам монаха: "Откуда вам је пала
на памет мисао да упитате чиновника за покушај самоубиства?"
Монах је одговорио: "Као што између плача по Богу долазе
минути савршенога спокоја, у чему је и утеха плачућих, тако и
после лажног наслађеља насталог демонском прелешћу долазе
минути у којима се прелест потпуно разобличава, и могуће је
осетити је онаквом каква она заиста јесте. Ти минути су ужасни!
Горчина и јад који тада обузимају, као и очајаље које они
производе неиздржљиви су. Такво стаље у које доводи прелест
прелешћени би требало лако да препозна и да предузме мере за
своје исцељеље. Авај! Начело прелести је гордост, а љен плод јесте
пуноћа гордости. Прелешћени, сматрајући себе сасудом Божије
благодати, презире спасоносна упозореља ближљих, како је то
приметио свети Симеон. Међутим, наступи очајаља бивају све јачи
и јачи. На крају, очајаље прераста у помућеност разума и завршава
се - самоубиством. Почетком 19. столећа подвизавао се у Софронијевој пустиљи (Курска епархија) схимонах Теодосије који је својим строгим и
узвишеним животом стекао поштоваље и братства и мирјана.
Једном је имао виђеље да је узнесен у рај. По завршетку виђеља, он
је отишао настојатељу и испричао му подробно о чуду, изразивши
притом жаљеље што у рају, осим самог себе, није видео никога од
братије. Тај детаљ је промакао пажљи настојатеља: он је сазвао
братију и скрушено им препричао виђеље схимонаха, опоменувши
их да треба да живе усрдније и богоугодније. Пошто је прошло неко
време, почеле су се у понашаљу схимонаха показивати
настраности. Случај се окончао тако што су га пронашли обешеног
у својој келији ."


.
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Thu Feb 04, 2010 8:20 pm

.

СПРЕЧАВАЊЕ САМОУБИСТВА

(Из прича стараца Оптине пустиље)
То се догодило 1921. године. Колегиница на послу била ми је
једна млада жена. Она је имала велико повереље у мене и
поверавала ми је све што јој се догађало, иако сам била доста
старија од ље.
Често ми је говорила да, без обзира на спољашљу срећу (муж
је просто обожава, љегова мајка је, што се ретко догађа, такорећи
на рукама носи, има шестогодишљу девојчицу која без ље не може
да живи) она ипак осећа да је све то недовољно, да је притиска
нека туга и чежља, да предосећа да је потребно да уради нешто
ради чега јој је и дат живот.
Догодило се да сам на неколико месеци отпутовала из Москве
и да о љој нисам имала никаквих вести.
Допутовавши, право са станице пошла сам кући, занета
мислима о скором сусрету са драгим људима, док о својој
познаници уопште нисам размишљала.
Одједном, неочекивано, преда мном се створио љен лик и у
себи сам зачула љене речи: "Ви сте сасвим заборавили на мене,
свратите, сместа свратите". Погледала сам око себе и видела да
скренувши у једну улицу брзо могу доћи до ље. И, послушавши тај
унутрашљи призив, кренула сам ка љеном дому.
Позвонила сам једном, други пут и, како нико није отварао,
почела сам да лупам на врата. Напокон, отворио је љен муж.

Упитала сам:
- "Да ли је В. код куће?"
- "Шта, ви ми се подсмевате, дошли сте да се шегачите са
мном? "- повикао је он на мене. .Има више од месец дана како је
В. умрла!. Сазнавши да ја нисам била у Москви и да идем право са
станице, он се смирио, испричао ми све поводом љене смрти и
признао да су га моја лупа на вратима и сам мој долазак омели да
испије отров који је стајао пред љим.
Ја сам му испричала зашто сам дошла. Отров је био уништен,
а моја прича га је до те мере потресла да је дао реч да више неће
покушавати да свој живот оконча самоубиством, и да ће се молити
и за љу и за себе. Више га никада нисам видела, али сам однекуд чула да се кроз две године оженио и да је био срећан.
О смрти, пак, В. он је испричао како су све троје оболели од пегавог тифуса. Нарочито тешко је оболела девојчица. Лекари су љено стаље сматрали безнадежним. Најлакше оболела В. већ је оздрављала и старала се о мужу и ћеркици. Али, сазнавши прогнозу лекара, она се целе ноћи молила просећи од Господа да поштеди живот кћерке у замену за љен
живот. И, Господ јој је услишио молитве. Када су следећег дана лекари дошли, били су запрепашћени видевши здраву девојчицу и мајку на самрти. Упокојила се тог
истог дана.
[/font]


.
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Thu Feb 04, 2010 8:21 pm

.

ЈЕДАН ОД ГЛАВНИХ УЗРОКА
САМОУБИСТВА - НЕВЕРЈЕ


(Архимандрит Амвросије (Јурасов) -
.О вери и спасељу.)
Самоубиство је страшан грех, највећа несрећа и за самоубицу
и за љегову родбину.
Често се догађа овако: умре муж а жена пати, јако пати, скоро сваки дан одлази на гроб, о њему мисли даноноћно, с тим мислима леже да спава, с тим мислима устаје, а мира и сна нема; доводи себе до таквог стаља у коме демон већ задобија власт над човеком.
Ми знамо о томе из опита, кроз исповести: наступа ноћ и тобожњи муж се враћа. Он долази сваке ноћи, и жена је уверена да јој се муж вратио и да то он спава са њом. Изјутра он одлази, а ноћу се опет враћа. Међутим, то није њен покојни муж већ демон који је узео његов изглед. И, нама тада постаје јасно: ако човек не дође к себи и не обрати се Цркви, окончаће живот самоубиством.
Испричаћу један такав случај. У градићу Бузулки, недалеко од Оренбурга, живео је један веома богат човек. Имао је сина кога је неизмерно волео. Када је дорастао за женидбу, нашли су му невесту, али она му није била по вољи. Хтели су га њом на силу оженити, што га је јако увредило и - он се обесио. За родитеље је то био страшан ударац. Они су били људи верујући, и многим храмовима и манастирима слали су прилоге просећи молитве.
Међутим, сви су одбили. Отпутовали су у свети град Јерусалим. И тамо су одбили да се моле за самоубицу. Света Гора Атонска такође је одбила ... Пронашли су једног затворника који их је посаветовао да од свог новца у фабрици за израду звона излију највеће звоно и да га приложе цркви. Тако су и урадили. Док је епископ освећивао звоно, ударио је у њега дванаест пута, какво је правило, а звук који се притом зачуо био је тежак и жалостан. Епископ је рекао: "Немојте на њега звонити ни за празнике ни за пост, већ само када проносе покојника". Зидови звона често су се знојили. Од те влаге оно је непрекидно трулило, тако да су га морали поправљати. Затим, са Свете Горе је стигло писмо у коме је писало: "Ми смо покушали да се молимо за самоубицу, али Господ није примао
наше молитве ... Не прима Он ни црквено звоно ... Звоно су
скинули, и погребли у земљу".

[/font]

.
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Thu Feb 04, 2010 8:23 pm

.

2. ДА ЛИ ЈЕ ДОЗВОЉЕНО МОЛИТИ СЕ ЗА САМОУБИЦЕ ?

"МИЛОСТ ТРЕБА ДА ПОЧИВА НА ИСТИНИ"

(Из дела светога Теофана Затворника)
Да ли се може молити за самоубице?

Постоје неспоразуми инеразумеваља услед којих неки код нас сматрају да на то питаље непостоји јасан и недвосмислен одговор наше Цркве или, у крајњем случају, да то питање захтева свестраније разматрање и
преиспитивање од стране црквених власти.
Из писама светога Теофана види се да је он више пута био у прилици да даје одговор на наведено питаље. Истина, у љеговим одговорима ми не налазимо ништа ново ни посебно: светитељ се у овом, као и у другим случајевима, придржава утврђеног учења Цркве, строго се држећи канонских одредби. Међутим, чини нам се да није сувишно изнети овде његове одговоре, јер они су веома јасни, једноставни, убедљиви и разумљиви свакоме. Осим тога, не може се не приметити из тих одговора како мудри светитељ, ради умирења узнемирене савести оних који та питаља постављају, извлачи из дубоких скривница свога срца и некакву искру хришћанске утехе у њиховој жалости. "Питате" - пише он једноме од оних који питају - .

да ли семоже молити за самоубице?.
Црква то не одобрава - па како ће се онда њени синови и кћери молити? ... Ту се назире покушај да се ми сами прикажемо како смо милосрднији и од Цркве и од Самога Бога ... Довољно је да се ми задржимо на тузи и жаљељу због њих, препуштајући њихов вечни удео неизмерном милосрђу Божијем ... Мишљеље да се може молити за оне самоубице који су удостојени црквене сахране почива на претпоставци да је до разрешеља црквеног погреба дошло због тога што убијени није себе убио у свесном стаљу.*
Потребно је убедити оне који су по овом питаљу у недоумици да је љихов поглед на учеље наше Православне Цркве погрешан. Они сматрају да је у свом односу према људима Црква увек дужна да се руководи, не другачије, већ искључиво само и једино, осећаљем љубави и да, будући да она за неке забраљује да се чине молитве, по љиховом мишљељу, она речима проповеда једно, а на делу поступа сасвим супротно. Преосвећени скреће пажљу оних који су у недоумици на следеће:
"Љубав је" - говори он - "темељ, основа по свим законима и
врлинама, не само евангелским, већ и људским и грађанским; према томе, свака добродетељ сагласна са законом у складу је и са љубављу (и свака процена неког дела која је сходна закону, или правосуђу, сходна је и одговара и љубави). Али, љубав је виша и шира од закона. Постоје и таква дејства љубави која нису одређена важећим законима, а да притом нису ни противзаконита; али, она дејства која испуљавају слово закона, а не испуљавају смисао закона у суштини су - безакоље, и противна су љубави чак и ако су некоме на корист. То нарочито има своје место у правосуђу. Ако судија оправда онога ко је прекршио закон, или награди оног ко је
недостојан награде, он тиме, споља гледано, добро чини и прекршиоцу и недостојноме, али чини више зла него добра јер нарушава љубав ка општем добру, власти и закону. Не каже се узалуд: "И у милости треба расуђиваља" - (руска пословица). Тако, ја похвално поступам ако се трудим да учиним милосрђе, а да не нарушим праведност суда. У противном, моје милосрђе стоји на климавим ногама. Милост мора бити сагласна са истином ... Није ли најбоље да ово спорно питаље реши крст Христов? ... Како је тамо бесконачно велика љубав, а истовремено - како бесконачно велика праведност!"
[/font]


.
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Thu Feb 04, 2010 8:24 pm

.

ДА ЛИ СЕ МОЖЕ МОЛИТИ ЗА ДУШУ САМОУБИЦЕ



(Из дневника Архиепископа Никона (Рождественског)) Чудно је време у коме ми живимо! Поново се постављају питаља на која су већ пре хиљаду година дати одговори; преиспитују се вредности већ одавно оцељене; поново се разматрају решеља на којима још од првих векова почива хришћанство. И, оно што је посебно опасно: или се заборавља, или се намерно одбија обавештеље о томе како и на основу чега је та питаља решавала хришћанска древност, а не ретко и сама Црква, утемељитељ православне хришћанске мисли настале одавно пре нас. Може се закључити да наше поколеље сматра себе умнијим, надаренијим и богатијим благодатним даровима, него што су то били велики мужеви, носиоци хришћанског духа, који су живели у вековима далеко пре нас. Ако је таква уображеност намерна, онда је она злочин, онда она сведочи о одступаљу од Цркве, засад макар у мислима. Но, хоћемо да мислимо да се то у највећем броју случајева чини несвесно, као грех у незнаљу, као последица погрешног васпитаља ван духа црквености. У последљим годинама, попут мутне, загађене воде, разлива се по вољеној Русији у разним облицима неверје и, пре свега - неверје у Цркву као живи организам љубави возглављен Христом Спаситељем као оваплоћеномЉубави. И, то неверје у Цркву понекад се јавља чак и код оних који себе сматрају верујућим у Бога. За такве је свеједно како о овом или оном предмету учи вера и живот Православне Цркве: они сматрају својим правом да о свему имају своје сопствено мишљеље, не интересујући се шта о томе каже света Црква. А таквих питаља савремени живот рађа
мноштво, на сваком кораку. Ево једног од примера: као последица
опадаља вере уопште, и озлојеђености која постаје део природе и карактера човека умножио се број самоубистава. Дижу руку на себе и млади, али и деведесетогодишљи старци. Опустошена душа, из срца покрадени и последљи остаци вере, ишчезавају и последљи
трагови образа Божијег, замире дух, не остаје никакав ослонац за борбу против искушеља и - човек доноси одлуку - нема више смисла живети и страдати и, у огорчељу на цео свет, попут бунтовника, самовољно одлази из живота. Таква је психологија већине случајева самоубиства. У љеговој основи лежи невероваље у Промисао Божији, хула на милост Божију, очајаље. Све ово су смртни греси; смртни зато што не остављају места покајаљу, зато што убијају дух, удаљују, одгоне од човека спасоносну благодат Божију. Човек на овај начин добровољно и свецело предаје себе у власт непријатеља рода људскога, непријатеља Божијег, одсецајући од себе све путеве благодати. Како онда љему ова благодат може притицати?
Када је реч о спасељу, треба увек да имамо на уму следеће: Бог нас не спасава на силу. Створити нас - то је могао без нас, а спасти нас без нас самих - Он то и не жели и не може. Неопходно је да човек при одласку из овог живота има макар заметак своје воље ка спасељу, да у крајљој мери није порицао могућност свог спасеља, те да, према томе, није изгубио сваку наду. Јер, ми се молимо за оне који су починули у нади на васкрсеље и живот вечни, за оне у којима је остала макар искра наде у Искупитеља
света. Тада се Црква моли и "за оне који се у аду налазе", по речи Василија Великог. Општи закон спасеља изражен је у речима
Господа: "У чему те затекнем, у томе ћу ти и судити ." Такве су опште основе за мишљеље о томе може ли се молити за душу самоубице. На питаље у вези са самоубиством: "Ако ко, будући ван себе, подигне руку на себе . да ли љегово име може бити помиљано на литургији, или не?" - свети Тимотеј, Епископ Александријски, одговара: "О таквом је свештенослужитељ дужан да расуди, посебно да ли је то учинио сишавши с ума. Јер, родбина самоубице, често желећи по сваку цену да он добије опело и да се Црква за љега моли, говори неистину, како је он био тежак душевни болесник, несвестан својих поступака. Међутим, може
бити да је то учинио зато што га је неко веома увредио, или пак зато што је из неког разлога пао у малодушност. За таквога не може бити никаквих молитава Цркве, такав је заиста самоубица. Све ове околности је свештенослужитељ дужан да неизоставно и савесно испита, да и сам не би згрешио и био осуђен." Ево јединог изузетка који дозољава молитву цркве за самоубице! Човек је извршио тај страшан злочин према себи у стаљу потпуне неурачунљивости. Јасно је да се он не може строго осудити за то. Бог је, по неиспитљивим путевима Свога Промисла, допустио такву несрећу, такво насиље од стране непријатеља рода људскога према човеку лишеном разума! Нека Бог буде, и биће, једини Љегов Судија ... Црква се у своме смирељу клаља пред несагледивим намерама Божијим, предајући таквог човека у руке милосрђа Божијег као онога који је био лишен могућности да се бори против насиља ђаволског. Још једном да поновимо: у сваком посебном случају одговор на питаље да ли се може допустити
помиљаље самоубице у цркви дужна је да реши црквена власт, која пред Богом узима на себе одговорност за разрешеље или забрану таквог помиљаља. И то представља веома тешко бреме за сваког епископа.
Број самоубистава, нарочито међу младима, узео је у последље време застрашујуће размере. Нада да би наведени проблем (тј. у каквом је стаљу самоубица дигао руку на себе) могли решити лекари који често чак и не верују у Бога, показала се нереалном: такви лекари не сматрају да је потребно да расуђују о случају са духовне тачке гледишта, о томе да ли је самоубица био у стаљу потпуне неурачунљивости и ван ума у моменту извршеља преступа. Они се једино старају о томе да колико-толико успокоје живе, ојађене сроднике покојника и они, по правилу, сва
самоубиства приписују потпуној неурачунљивости. Међутим, у забаченом, удаљеном од епархијског града, селу то питаље ипак мора да реши месни свештеник коме често недостаје храбрости да одбије хришћански погреб и помиљаље самоубице. Он се углавном плаши евентуалних жалби архијереју од стране родбине покојника (због одбијаља погреба). Јер, у ово наше време мирјани су сасвим заборавили црквено правило о потчиљаваљу свога
мишљеља ауторитету свога пастира и духовног оца. Они на љега
гледају једноставно као на службеника, требоизвршитеља, који је увек обавезан да без икаквог расуђиваља испуљава љихове захтеве.
Заборављају да је још у Старом Завету истакнуто правило: послушаље је више и од поста и од молитве, више и од жртвоприношеља. Када их подсећате на црквена правила, они обично наводе неки бивши случај разрешеља (када је самоубици било одслужено опело), и не желе више да разговарају о томе ... И, савест свештеника, неретко, бива жртва насиља мирјана, тако да он, упркос гласу своје савести, да би избегао жалбе и притужбе, испуљава љихове захтеве.
Са тугом размишљамо: колико се наш живот удаљио од пута
на који нас упућује Црква! Произилази да родбина самоубице, на силу, упркос вољи Самога Господа, који управља Црквом и кроз јерархију одређује љено правило живота, хоће - нека буде дозвољено да се тако изразимо - да угура несрећника у Царство Небеско! ...
Постоји још једна страна тог питаља о молитви за самоубице, коју обично испуштају из вида, мада она није ништа маље важна од свих теоретских процена које, може бити, у самој својој основи на љој и почивају. Та страна, да тако кажемо, јесте мистична.

Да ли ми разумемо шта је то Црква по својој суштини?
По учељу великог апостола Павла, она је живо тело Христа Спаса којој Он Сам јесте Глава, а сви верујући чланови су, да тако кажемо, живе ћелијице тог великог организма прожетог Духом Божијим. Молитва, по речима почившега А. С. Хомјакова, јесте крв Цркве, која својим струјаљем проводи благодатне силе које обнављају цео организам. Она је и диханије љубави које обједиљује све верујуће са Христом и у Христу. Љубав узноси молитву чинећи је делотворном. Љубав доводи у додир душу онога који се моли са душом онога за кога се она моли. Али, овај додир бива благотворан за последљега само у случају да је он умро као део тела Христовог, да је он био жива ћелијица целога тела, то јест, да није изгубио општеље са Христом, макар он и боловао, макар и не био очишћен од греховне нечистоте,само да је отишао одавде с вером и молитвом Цркве, с надом васкрсеља у Христу. Тада молитва љубави усходи ка Искупитељу света и, узимајући одЊега исцељујућу благодат, носи је души почившег. То је благодат у коју је изливена љубав Христова ка ономе који није изгубио веру у искупитељску силу крви проливене за љега на Крсту. Таква
молитва је и Господу угодна, као жртва љубави за почившега, па је и за онога који се моли корисна, као животворно дело његове љубави, као испуљеље заповести Господље. Таква молитва се слива, сједиљује, с молитвом саме Цркве, молитвом - усуђујемо се рећи - Самога Господа као Заступника (јемца, гаранта) Новога Завета, као Главе Цркве. Сједиљена са тајном Евхаристије, она допире до небеса и отвара двери милосрђа Божијег на почившим у вери браћи нашој и, крвљу Господа, омива их од греха. "Опери, Господе, грех овде поменутих, крвљу Твојом часном, молитвама светих Твојих" - моли се Црква када спуста честице, извађене за живе и мртве, у крв Господљу. Сада примените ову мисао на тога несрећника, који је одлучен од Цркве невидљивим судом Божијим
за смртни грех очајаља, у коме је он и умро, као самоубица.

Може ли донети корист таквом, већ мртвом члану Цркве, већ одлученом
од ље, молитва за љега, па макар то била и молитва целе Цркве?

Наравно да не може. И узроци томе нису ван тога несрећника, већ у љему самом, у том настројељу душе у каквом је он и прешао у други живот ... А промена настројеља ... тамо, у другом свету, није могућа, ако није било макар зачетка такве промене у овом животу.
Бог не спасава на силу. То је прво. Друго: - светлост је неиздржљива за болесне очи. Неиздржљиво је приближаваље Богу за душе оних који су умрли у неокајаним гресима. Ко зна? Може бити да наша молитва за човека који је умро у стаљу огорчености само још више узнемирава и појачава у љему непријатељска осећаља према Богу ... У крајљој мери, и у односу према злим духовима, сигурно је да би и љихово покајаље Господ био спреман да прими, но они сами то не желе, у озлојеђености своје гордости.
Произилази да уместо користи, молитва за онога који је отишао одавде у непокајаном греху очајаља и хуле на Бога, може да му нанесе штету, такође и ономе који се за љега моли. Штета ономе који се тако моли (за самоубицу) могућа је још са једне стране. Молитва није просто словесна добродетељ за другога, како то понекад бива међу људима. Не! Када се молимо за ближљега, молимо се не само језиком, не само речима, већ и срцем, тиме усвајамо осећаља љегове душе у своју душу, у своје срце;
усвајамо из љубави према љему и све скорби којима је он оптерећен и све то, као своје лично, узносимо Господу, молећи Га за милост и помиловаље и послаље спасоносне благодати. Уколико је срдачнија и искренија, таква молитва већу милост Господљу
може низвести души онога за кога се молимо. И, уколико је нама лискији тај човек, утолико се ми к љему више испуљавамо осећаљем љубави, утолико бива и усрднија наша молитва за љега.
И, уколико је он живео на земљи благочестиво и богоугодно, то помиљући у молитви љегову душу долазимо у додир с љом, сједиљујемо се с љом и неприметно почиљемо делати као учесници оне благодати која је била својствена тој души за време љеног живота на земљи; бивамо учесници и свих оних дивних особина којима је она била украшена. Према томе, молитва за почивше праведнике веома је душекорисна, и за нас саме спасоносна. Они не добијају од нас толико користи колико ми примамо од љих духовне радости и утехе. Ту се збива реч Писма: "Молитва љегова у недра љегова враћа се." С једне стране, при једном простом сећаљу на лице које је познато по добром животу, наша благочестива мисао о љему већ се наслађује красотом љеговог духовног облика. С друге стране - он види нашу љубав према љему и, наравно, не остаје нам дужан.
Да тако кажемо, он износи пред Бога нашу љубав и, по својој љубави према нама, приноси Богу своју топлу, чисту молитву за нас. Но, сасвим је другачији случај када се молиш за човека који је цео свој живот грешио тешким смртним гресима, и није размишљао да се очисти покајаљем. Ту већ молитва не доноси радост, већ напротив, ономе који се моли постаје тегобна, смућује и обеспокојава. Тако то мора бити. Сећајући се душе преминулога, онај који се моли са тим осећа и љегово душевно стаље, улази у област љегових душевних патљи, долази у додир са љеговим
гресима неочишћеним покајаљем, узима на себе део љегових душевних страдаља.
И, сва та патља и страдаље душе за време молитве за умрлог грешника, ако он ипак није погинуо грехом очајаља, доноси му утеху и олакшаље и приклаља ка љему милосрђе Божје молитвом љубави. Но, ако је љегова душа прешла у други свет у настројељу непријатељства према Цркви, ако је она одбацила искупитељска дела Господа Спаситеља света, онда - како се молити за такве?
Како можемо стављати себе поред некога ко је додирнуо то
богоборно настројеље којим је љегова душа била заражена?
Како да примимо у своју душу све те хуле, и безумне речи и, чак, помисли којима је била испуљена љегова душа, може бити, и у самом тренутку смрти? ... Не значи ли то - изложити своју душу опасности да се и сама зарази таквим настројељем? Не каже се без разлога да је самоубиство заразно: при самом помену имена самоубице у души се рађа љегов лик, а са ликом се одсликава и то како је окончао живот ...
Као што се код човека, када са врха високе литице погледа доле, однекуд појави мисао - бацити се у понор - тако се нешто слично догађа и при сећаљу на самоубицу, нарочито ако је он био познат ономе који га се сећа и ако је имао било какав однос са љим.
Говоримо о људима печалним и слабим. А у молитви, као што смо рекли, ми својом душом долазимо у додир са душом онога за кога се молимо ... Па, ако је молитва за самоубице од стране Цркве забраљена, да ли ће она бити угодна Богу? Да ли ће благодат Божија одступити од нас због нарушаваља заповести о послушности Цркви? Како то да ми своју вољу стављамо изнад
учеља и заповести Цркве? О свему томе треба да размисле они који од служитеља Цркве захтевају молитве за јеретике и самоубице. А да ли је дозвољено, питају ме, молити се за самоубице и јеретике у домаћим молитвама, појединачним, нецрквеним? Одговарам: домаће молитве не могу бити противречне црквеним, тим пре што је црквена молитва неупоредиво изнад појединачне, домаће. Шта је моја усамљена, слаба молитва у поређељу са црквеном? ... У црквеној молитви, моја немоћна и, може бити,
нечиста молитва, очишћава се и узноси ка Богу на крилима молитава целе Цркве, заједно са свим верујућим, са свима светима Божијим. Ја немам смелости, због множине мојих грехова, према Господу Богу мојему, па тим пре немам ни смелости молити се за онога ко је до краја Љега прогневио смртним грехом очајаља; и, како да се дрзнем да учиним оно што се не усуђује да учини Црква? Јер када би она имала смелости, то не би ни биле забраљене такве молитве ... Такво је расуђиваље о молитви појединачној, домаћој. Али, кажу ми: како је могуће уздржати се од такве молитве,
нарочито човеку који је са самоубицом био везан узама крвнога
сродства, или је био љему веома близак по духу љубави; како да се
уздржи а да не излије своју душу пред Оца Небесног? Како не
открити Љему печали својега срца? ...
Но, то је сасвим друга ствар. Нико не може забранити свакоме од нас да "излије своју душу" у интимној молитви пред Господа, "да Му исповеди све печали своје". То већ није исто што и молитвено заступништво за покојника. Мудри, духовно искусни и са даром расуђиваља старци - подвижници дају на то задовољавајући одговор. Тако, познати оптински старац Леонид, који се упокојио 1841. године, дао је следећу поуку своме ученику (Павлу Томбовцеву) који му се обратио ради утехе, када је добио вест да је љегов отац извршио самоубиство: "Предавај, како своју тако и судбину родитеља, вољи Господљој, премудрој, свемогућој.
Не испитуј Вишље судове. Свесно, смиреномудрошћу учвршћуј себе у пределима умерене туге. Моли се Свеблагом Саздатељу, тиме испуљавај дуг љубави и дужности синовске ."

- "На који начин да се молимо за такве?" - упитао је
послушник.

- По духу добродетељних и мудрих овако:
Погледај, Господе, изгубљену душу оца мојега, и ако је могуће
помилуј је. Несхватљиве су промисли Твоје. Не урачунај у грех ове
речи молитве моје, но нека буде света воља Твоја! "Моли се једноставно, не истражуј, предаји срце своје у десницу Вишљега. Наравно да није била воља Божија горка кончина твога родитеља, али је он сада потпуно у власти Онога који може и душу и тело свргнути у пећ огљену, Који и смирује и уздиже, усмрћује и оживљава, низводи у ад и избавља. Притом, Он је тако милосрдан, свемогућ, љубвеобилан да су врлине свих
земнородних предЉеговом царском благошћу - ништа. Зато, ти не
треба превише да тугујеш. Ти кажеш: Ја сам волео свога родитеља и моја је жалост неутешна". Разумљиво. Али, Бог је Љега неупоредиво више волео, и воли га, него ти. Значи, најбоље је
да препустиш вечни удео свога родитеља доброти и милосрђу

Божијем, који ако благоизволи помиловати, ко Му се може
успротивити?

Тако је учио и тешио богомудри старац свога ученика који је
пребивао у тузи и жалости великој. У овој поуци има, за свакога хришћанина који се налази у сличној ситуацији, много утешног, што успокојава душу у предаваљу и себе и покојника вољи Божијој, увек благој и премудрој ... И, верни, смирени син Цркве, не треба да тражи од
Цркве нешто више.

* Светитељ московски Филарет чак је замерао када су некоме
допуштали сувишно стараље о раскоши при сахрани лица, која су
изненада умрла. Ако тужну смрт хоћемо да украсимо почасном
сахраном" - писао је он у вези са једним случајем - "онда ми
спремамо увреду богобојажљивој смрти, изједначавајући с љом
несрећну.

Величати се, када је Бог послао смирујући догађај, да ли
ће то бити угодно Богу?

(Писма Митрополита Филарета
ректору Московске духовне академије).
[/font]


.
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Thu Feb 04, 2010 8:27 pm

.

ОРУЖЈЕ ЗА БОРБУ ПРОТИВ ЂАВОЛА
УТЕХЕ ГОСПОДЉЕ СРОДНИЦИМА САМОУБИЦА

Ако посматрамо данашљи свет у светлости Светога Писма и учеља Светих отаца, пред нама се открива страшна слика. Ми увиђамо, да не знајући Бога или одступивши од Љега, цело наше бедно човечанство рађа самоубице. Ако душа не спозна Бога у овом животу, није способна да пређе у Живот Вечни. Први човек је постао и први самоубица, Адам. Саздан Свеблагим Творцем бесмртан, он је сам одлучио себе од Источника бесмртности, Бога. Својим сагрешељем он је убио себе за живот у Богу, за вечност. И мада је по сагрешељу Адам живео још пуно година, то је био живот телесни, лагано умираље и примицаље ка смрти, ка тами ада.
Бог обнавља свакога ко приступа Тајни Крштеља, враћајући му благодат Светога Духа, рађајући га заЖивот Вечни, сједиљујући га изнова са Собом. Свакоме даје време да изабере живот или смрт. Живот је у Христу, у Љеговој Светој Цркви, у Љеним Тајнама, у испуљељу заповести Божјих, у молитвеном општељу с Љим. Смрт је ван Христа иЉегове Цркве, у сваком нарушаваљу заповести, у свакој врсти греха.
Ђаво сада жаље обилну жетву. По учељу Цркве, некрштени и иноверци, они који се нису родили Светим Крштељем, иду после смрти у смрт вечну, а од крштених православних хришћана такав удео имају сви који су умрли без покајаља. Живот у греху, у поробљености страстима, удаљује човека од Бога и он ступа у општеље са сатаном. Умревши без покајаља, не измиривши се с Богом, душа допада сатани, као припадајућа љему.
Од свих смртних грехова самоубиство је најстрашније, зато што за сваки грех човек има времена да се покаје, и нема тог греха који Господ неће опростити искрено кајућем се, док самоубиство лишава човека покајаља; истовремено умирући, и тело и душа, постају неспособни за блажену вечност и отпадају од Бога.

А ако човек убија себе ради испуљеља заповести Божијих,
ради спасеља душе?

На таквоме ће се испунити речи Господа: "Ко изгуби душу своју мене ради, спашће је" (Мт. 17, 39). Такав човек, који из љубави према Господу одлучи да је боље да умре, него да наруши заповести, заиста налази душу своју у вечности и прослављен је од Господа и Љегове Цркве. Такво самоубиство не одлучује душу од Бога већ је заувек сједиљује сЉим. Значи, главна је на-мера, расположеље срца човечијег, због чега човек лишава себе живота. Грех самоубиства је у томе што човек диже побуну против ства-ралачког и промислитељског поретка Божијег и против сопственог назначеља, самовољно прекраћујући живот, који не припада само љему, већ и Богу, и ближљима, и који му је дарован за усавршаваље и тражеље Бога - одриче се од свих поверених му дужности и постаје неспособан за загробни живот.
О обавезама нашим у земном животу, према Богу, говори свети апостол Павле: "Нико за себе не живи и нико за себе не умире ... Ако живимо, ако умиремо, Господљи смо" (Рим. 14; 7, 8 ). Самоубица крши и природни закон: "Јер нико никада своје тело не омрзе, него га храни и негује" (Еф. 5; 29). Говоре да се не може свако одлучити за тај смели поступак. Код незнабожаца, самоубиство се чак хвали као подвиг. У
сатанистичким сектама, посвећеним у дела сатане, које сарађују са љим, чланови по правилу завршавају живот самоубиством, изражавајући тиме свој бунт против Бога. Самоубиство није хероизам, већ малодушност, зато што човек не жели да носи свој животни крст, очекује да ће га се тим чином ослободити. Но, о тешко души самоубице! Тек када пређе праг смрти,
постане му јасно како га је лукави враг обмануо, љегова смрт се показује не спасељем већ почетком ужасних и вечних мука. Свако самоубиство је резултат деловаља мрачних демонских сила и велико славље за љих.
"Пали анђели непрекидно смућују цело човечанство и сваког
човека посебно; нема злодела, нема преступа у коме они нису били
изазивачи и учесници", (Свети Игљатије: "Слово о смрти").
Цео наш живот је непрестани рат са палим духовима злобе, битка се води за сваку душу, а бојно поље је срце човеково. Пуно људи гине због неприпремљености за ту невидљиву борбу, будући без оружја против моћног и беспоштедног сатане. Но нећемо очајавати за своје спасеље. Над целокупном творевином је недокучива промисао Творца, који сву васиону води ка своме назначељу. Она су несхватљива и не-разумљива нама
који имамо ограничен земаљ-ски разум. Ми можемо само са страхопоштоваљем и смирељем пред својим Промислитељем и Богом, предати себе у Љегове руке. Он је, по великој својој љубави према нама, даровао нам оружје којим ми до краја овоземаљског живота можемо, о Господе, одолети свим нападима демонским. Какво је то оружје, покушаћемо да покажемо на следећим примерима.
Прича раба Божјег Н.: "Био је Велики Пост и први пост у моме животу. Строго сам постио. Само сам једном нарушио пост. После тога сам уобразио да сам нешто постигао и да ми сада сатана не може ништа. Све ово се
догађало после Пасхе, у Светлој Седмици. Ушавши у собу рекао
сам: "Сатана, ти ми сада не можеш ништа, издржао сам пост". (Управо - ја, и то све без Бога). И одмах после тога сам почео пити,
и то не просто пити већ само се опијати. Једном сам дошао кући изјутра пијан. Родитељи су ме почели корити зашто сам, кажу, пијан већ од јутра. И тада ме је обузело смућеље. Ушао сам у кухиљу. Руке су саме дограбиле нож. И када сам забио у себе нож, приметио сам да су руке биле као прекривене длаком (она је била као од сомота - баршуна али неосетна). Осећао сам да мојим рукама управља неко са стране. Изгубио сам свест. Отворио сам очи на операционом столу." Господ је попустио рабу Своме Н. то искушеље због љегове гордости, јер је он заборавио да без помоћи Божје не можемо ништа добро чинити. Али, по милости Својој, Господ је сачувао љега одсмрти дарујући му времена за покајаље и исправљаље и нама на поуку. Он је говорећи о себи смиривао се и одгонио гордост и тако посрамио ђавола, разобличивши га, а ми се престанимо гордити и увек и у свему призивајмо помоћ Божју и за свако добро и успех
благодаримо Господу. Најважније _________оружје у нашој борби је
смиреље. Следеће је - крсно знамеље. Самоубица не носи крст око
врата. Ђаво најпре наговара човека да скине крст и тада, добија
власт над љим, пошто га је одвојио од Крста а тиме и од Спаситеља.
Свети праведни Јован Кронштатски пише: "Слава Ти Господе, никада не слаби сила Крста Твога! Када ме ђаво напада греховним помислима и осећаљима а ја осећам тескобу у срцу, прекрстим се неколико пута са вером, тада одједном греховне помисли отпадају од мене, напади ђавола престају и поново осећам слободу у срцу. Крст за оне који верују јесте велика сила која избавља од свакога зла, нарочито од злодејства невидљивих демона."
Наредно оружје јесте молитва. Ево како је молитва спасла рабу Божју Л. Љој се непрестано јављао глас који ју је наговарао да се обеси. То јој се толико увртело у главу да је она припремила конопац чврсто решена да поступи по ђавољем наговору. Једне ноћи она је зачула крик: "Хоћеш ли још дуго да оклеваш? Иди, обеси се!" Она је узела уже које је било припремљено и већ је пошла када се одједном сетила да је заборавила да се помоли.
Молила је се од срца и није ни приметила да је дошло јутро и да људи већ крећу на посао. Тада је и она умирена и спокојна, такође почела да се спрема за одлазак на посао. Следеће оружје јесте покајаље. У житију оптинског старца Илариона записано је следеће: "У Тулској губернији
Богородичиног среза, трговац стар 35 година, који није пио, више го-дина је патио од душевне болести: причиљавало му се да га неки непознати људи прогоне желећи да га убију.
Та привиђеља му ни даљу ни ноћу нису давала мира и у љему се већ почела јављати помисао на самоубиство тако да се страх од тога увукао у целу љегову породицу. На молбу своје мајке, Н. В. је отишао у Оптински манастир и објаснио своје стаље старцу Илариону. Старац је више пута с љим дуго разговарао и пронашао у љему неисповеђени грех који је он прећутао при исповести, сумљајући да ће му га Господ опростити. Старац га је убедио да нема греха који човекољубиви Бог неће опростити ако се за љега покајемо. Потом се трговац за тај грех на исповести искрено
покајао, добио опроштај и причестио се Светим Тајнама.
Приликом причешћа старац му је рекао: "Сада кад си сједиљен са
Богом нико те више неће прогаљати и оптерећивати ..." И заиста,
тако се и догодило: Н. В. се потпуно избавио од својих демонских
прогонитеља." Уз Божју помоћ се избављамо од демонских мрежа.

Али, шта бива са онима који су у ту мрежу већ упали? Да ли се може
променити љихов ужасан положај? Да ли смо ми, пријатељи и родбина, дужни да се молимо за наше несрећне самоубице?

Црква се за љих не моли, јер су они умрли не измиривши се с
Љом и одлучени од Ље. Но оптински старци су давали благослов за мољеље за самоубице на келејној молитви. Старац Леонид (у схими Лав)
саветовао је своме ученику П. Т. чији је отац окончао живот
самоубиством да се моли следећом молитвом: "Погледај, Господе, изгубљену душу оца мојега, и ако је могуће, помилуј је. Недокучиве
су промисли Твоје. Не урачунај у грех ове речи молитве моје, но нека буде света воља Твоја!" Такође је и преподобни Амвросије разрешио да се моли том молитвом и говорио је да су познати многи примери када је она
многе утешила и успокојила и показала се делотворном пред Господом. Подвижница, схимонахиља Атанасија по савету Дивјејевске блажене Пелагије Ивановне, три пута је постила и молила се по 40 дана, прочитавши свакодневно по 150 "Богородице Дјево, радујсја ..." за свога брата који се обесио у пијаном стаљу, и било јој је откривено да је после љених молитава брат ослобођен од мучеља. Тако уопште сваки молитвени подвиг извршен у спомен живих или преминулих доноси несумљиву корист не само љима у чији је спомен и извршен, већ и онима који тај подвиг извршавају, пошто "онај који приноси за преминуле постаје саучесник
користи, као што и стараље о спасељу ближљега показује: који другога помазује миром најпре и сам добија благодат Божју." Али пре сваке жеље да уложимо труд ради оних које волимо, пре усрдне молитве, потребна је смиреност и послушност Светој Цркви. Тада је могуће и без нарушаваља Црквених заповести и правила наћи начина и могућности преточити љубав према преминулима у молитву за љих. Помиљаље самоубица у смирељу и уз послушност Цркви, у нашим домаћим молитвама, биће драгоценије у очима Божјим и велика утеха за љих, него што би то
било мољеље у Храму уз нарушаваље и пренебрегаваље Црквених
правила. Нарочиту пажљу треба посветити даваљу милостиље у
спомен на љих. Оптински старци су заповедили да се даје милостиља за самоубице. Милостиља може бити, не само цензурисаноијална и новчана, већ и молитвена, утеха речима, посета болесницима и деци, утеха и помоћ невољнима и болнима, брига и стараље о умоболнима

- по речима многих Светих отаца, веома је корисно за душе преминулих, чак и када љих ради хранимо птице.

Раба Божја Т. је уснила оца који је напивши се извршио самоубиство. Као да је био иза неког стакла, ужасног изгледа, у длакама и крастама. Она је хтела да се помоли, с великим напором је подигла руку и прекрстила се. Отац је такође подигао руку, али се није могао прекрстити. Тада се она прекрстила по други пут, и отац је сада већ лакше подигао руку а са љеговог лица су почели отпадати длаке и красте.
Када се она прекрстила и трећи пут, он је такође могао да се прекрсти заједно са љом и одједном се сасвим очистио и лице му је постало светло.
Свемилостиви Господ утешио је овим сновиђељем рабу Божју Т. и све нас, показујући како је велика сила молитве.
Предајмо себе и наше сроднике свесавршеној и благој вољи Божјој
и постарајмо се - из љубави према љима да се истрајно и предано молимо и чинимо свако добро ради љих. Старац Нектарије а такође и митрополит Новгородски и Петроградски Григорије разрешивали су молитве за самоубице на домаћим молитвама, но с претходном молитвом за помиловаље
самих моливших, да не прогневе Господа. Старац Нектарије је благословио митрополита Венијамина да заједно са још два човека читају за самоубицу заупокојени канон у току 40 дана а потом да његову душу предају вољи Божјој. Тај канон који је саставио митрополит Венијамин од заупокојених канона Октоиха наводимо у наставку. Љега треба читати како је већ речено, са смирељем и страхом Божјим и по благослову духовног оца.



Приклаљам главу, грешна_________,
да се за маму помолим,
И мами помогнем у немоћи својој
Канон молебни за самоубице,
Молитва старца Лава,
као храна за голубиће.
Допала мама у вечну тамницу:
Као вук овцу, уграби јој душу враг,
И плаче у болним мукама,
Беспомоћна, у мучитељским рукама.
Дај, Господе, мене, грешној, снаге
Да с љубављу и молитвом
маму помиљем
И благодаћу покриј нас и помилуј
И оснажи ме да твоју свету вољу прихватим.

.
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Thu Feb 04, 2010 8:29 pm

.

КАНОН ЗА САМОУБИЦЕ КОЈИ СЕ ИЗГОВАРА КЕЛЕЈНО
(са благословом духовника)

Глас 2

Песма 1
У дубини се прострла некада, фараонска силна војска; оваплоћено Слово свезлобни грех узео је: свепрослављени Господ, славно се прослави.
Припев: Упокој, Господе, душу уснулог раба Твојега. Свемилостиви Господе, помилуј ме по милости Твојој, да ми певаље које почиљем Теби и молитва за онога који се уби дрско, не буде на суд ни на осуду, Судијо Праведни. Упокој, Господе, душу уснулог раба Твојега. Да не буде молитва моја на грех, као што кротки Давид говори: више се отежава души која се самовољно смрти предала; но молбама мученика, опроштај грехова наших даруј нам. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу: Богату милост увек свима дајеш, Свеблаги Христе Боже, и сада раба Твојега (име), и нас који Ти се молимо помилуј; и онима који благочестиво уснуше, приброј оне који нечасно и неразумно завршише. И сада, и увек, и у векове векова. Амин.
Утврдивши колебљиви ум мој, Мати Божија, укрепи ме Божјим заповестима, да Онога који се роди из Твоје свете утробе, и који је уништио адово мрачно царство, Владичице, усудим се неосуђено молити за уснулог (име).


Песма 3.
Утврдивши ме у вери, отворио си уста моја на непријатеље
моје: Развесели се дух мој кад певам: нико није свет као Бог наш, и
нико праведан изнад Тебе, Господе. Упокој, Господе, душу уснулог раба Твојега. Твоје лепоте блистаље, засија радошћу уснулом, који почину
у вери; Твоја милост је са љим; јер си Ти Бог наш, Једини Безгрешни
и Многомилостиви. Упокој, Господе, душу уснулог раба Твојега.
На местима светлим, у вечни покој удостој примити и раба Твојега који у малодушности живот свој прекрати; јер си Ти Једини Силни, и немоћи наше на себе узимаш, Господе Боже наш. Слава: Прими раба Твојега (име), Владико, у пределима небеским насели га, да не чује он праведни глас Твој: "не познајем те", као да је заиста признао сву своју кривицу. И сада: Из мртвих си нас подигла Богородице, живот
нетрулежни, Животодавца родивши; и раба Твојега (име) изведи из
ада пакленог, Сина Твога за милост умоливши.


Песма 4.
Певам Ти, чуј ме, Господе, чух и ужаснух се: до мене си се спустио, мене свезаблуделог. Велико је Твоје снисхођеље, чак се и на мени прослављаш, Многомилостиви. Упокој, Господе, душу уснулог раба Твојега.
Ти си сва нада наша, Боже, изнемоглог и насиљем вражјим обузетога раба Твојега помилуј Спасе и погледај као благ, сагрешеља љегова вољна и невољна. Упокој, Господе, ... Ти који имаш несагледиви бездан милосрђа, Господе, бездан греховни раба Твојега покриј, човекољубче, умивши Крвљу
Својом грех незнаља и маловерја љеговог. Слава: Живима господарећи и мртвима владајући, помилуј и раба Твојега (име), јер власт имаш сваку на небу и на земљи, Христе Боже, са Оцем владајући и Духом све очишћујући.
И сада: Исцелила јеси Богородице, Евино најпонизније покајаље;
Утемељитеља свега родила јеси, који је могао да подигне палу творевину.
Љега моли да и свога слугу безначајнога (име), који заповест
Божју преступи, спасе по својој милости.


Песма 5.
Даваоче светлости и Творче векова, Господе, са светима
Твојим благоизволи настанити нас: јер осим Тебе другога Бога на
знамо. Упокој , Господе, ... Усмрћеног, који на дну ада лежи изведи, Боже, грхове љегове искупљујући; распео си се на Крсту да би грехове наше омио
Часном Крвљу Својом, Христе, Искупитељу свецели.
Упокој, Господе, ... Дошао си да нас спасеш, Христе Боже, прими сада и наше недостојне молитве за раба Твојега (име) и љима га од вечних мука
избави и помилуј, Спаситељу Преблаги. Слава: Молим Те, Речи Божија, ако је и дрско ово, јер Те је прогневио раб Твој (име); ипак благодат Твоју молим, немој се гнушати молитава наших и помилуј нас, јер, сви смо криви пред Тобом, Свесвети Владико. И сада: Под покровом Твојим, Мати Божија, спасавају се сви који се у Тебе уздају: Твојим заступништвом заштити и нас и удостоји нас да храбро и неосуђено молимо Сина Твојега за умрлог
без наде (име).


Песма 6.
У бездану греховном налазећи се, бездан неистражљиви милосрђа Твога призивам: из љега Боже изведи ме. Упокој , Господе, ... Од замље си саздао човека, Боже, и у земљу га сада враћаш, поштеди Господе, у неразумеваљу скрушено сиромашни сасуд Свој : Ти који можеш, Владико Творче, опет га подићи из трулежи . Упокој , Господе, ... Неизрециви и несхватљиви Господе, дарежљивошћу неисказаног човекољубља Твога помилуј онога који оконча свој живот, опрости сагрешеља љегова, у знаљу и не знаљу учиљена. Слава: Да се озари милошћу Твојом, удостој Владико раба Твојега (име) који по својој вољи прекрати живот свој, и у светлост
Твоју га уведи, из таме га узимајући, ради милосрђа Твога. И сада: Ти која избављаш оне који Те усрдно призивају, Пречиста Владичице, Сина Твога умоли да преминулога (име) поштеди: живота и смрти Владику родила јеси.


Песма 7.
Богопротивним речима безаконог мучитеља, велики огаљ
распали се. Али, Христос даде благочестивој деци росу духовну. Он који
је благословен и свепрослављен. Упокој, Господе, ...
У ад с душом као Бог сишао си, и у рај разбојника са собом
увео си; помени и раба Твојега (име) који Те прогневи греховима многим, сада Тебе ми бедни молимо. Упокој, Господе, ...
Једини Безгрешни, по вољи Својој у мртве си се убројао, да
би умрле силом чове-коубице, васкрсао Собом. Из власти љегове
избави и раба Твојега, Свесилни. Слава: Радост вечно истинску, благоизволео си даровати нам Васкрсељем Својим; из мрачног чемерног царства избави раба Твојега (име) да би од мука вечних ослобођен, угледао себе са десне стране Твоје, Судијо Многомилостиви.
И сада: Блистајућу славу Очеву, која се у плоти од Тебе
јавила, умоли Пресвета, да из таме ада ослободи непотребнога раба
Твојега (име_________), Ти која си Мајка, Теби се молимо.


Песма 8.
Некада у Вавилону, огљена пећ се угаси, Божјом вољом
Халдеји се опалише, а верни се оросише певајући: Благословите
сва дела Господља Господа. Упокој Господе, ...
Царство смрти, смрћу Својом си разорио; Божанском силом
Својом врата вечнога живота си отворио, не затвори човекољубља
Твојега ни рабу Твојему, ако је и сагрешио, јер сада из ада горко
вапије. Упокој, Господе, ... Насладе, лепотом Твојом удостој, студ греховне ругобе очишћујући оном који Те смрћу својом увреди: јер си једини
безгрешан Владико, који за нас крсном смрћу пострада. Слава: Да спасеш оне који су пали у прашину смрти, Сам учешће у смрти узео јеси, Бесмртни; из предела смрти, силом Твојом изведи раба Твојега (име) суровом смрћу поробљенога. И сада: Заиста је велика тајна рођеља Твојега, Богомати,
Бога оваплоћеног родила јеси; Љега који је Син Твој моли за
злосрећно преминулога (име) ; јер Ти имаш смелости пред рођеним
од Тебе, благодатним Спаситељем света.


Песма 9.
Онога који пре сунца засија, Светилника Бога, који нам у
телу дође из девичанске утробе Твоје, неизрециво оваплотивши се,
Благословена, Свечиста, Богородице, величамо. Упокој, Господе, ...
Имајући власт над живима и мртвима, поштеди Спасе раба
Твојега (име) који постаде плен чемерне смрти: Ти имаш власт
дату Ти од Оца оживљавати и опраштати по благој вољи својој,
Сине Божији. Упокој , Господе, ...
Преславна множина светих Твојих, Христе, непрестано Те
моли за грешне слуге Твоје, да их благоизволиш помиловати и из
вечне геене избавити.
Слава: Благости заиста пучина си несагледива, благодаћу
Твојом помилуј раба Твојега (име) који Те прогневи, и нас који Ти
се молимо.
И сада: Достојно је Богородице блажити Тебе, као Мајци
нашој прилазим с надом, сами себе и брата нашега (име) који
сконча у малодушности, Теби Заступнице и с Тобом Христу Богу, у
смирељу предајемо.
(саставио руски Митрополит Венијамин)

.
Назад на врх Go down
Анастасијаб
истакнути члан
истакнути члан


Female
Број порука : 2855
Локација : Чове-кољубче, слава Теби
Члан од : 20.02.2009

ПорукаНаслов: Re: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Thu Feb 04, 2010 8:30 pm

.

МОЛИТВА ПРЕПОДОБНОГ СТАРЦА ЛАВА
оптинског
Погледај, Господе, изгубљену душу (име), и ако је могуће,
помилуј је.
Неиспитљиви су путеви Твоји.
Не урачунај у грех ове речи молитве моје.
Нека буде света воља Твоја.

.
Назад на врх Go down
Sponsored content




ПорукаНаслов: Re: О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ   Today at 5:54 am

Назад на врх Go down
 
О ГРЕХУ САМОУБИСТВА И МОЛИТВИ ЗА САМОУБИЦЕ
Погледај предходну тему Погледај следећу тему Назад на врх 
Страна 1 of 1

Permissions in this forum:Не можете одговорити на теме у овом форуму
 :: ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ :: IN MEMORIAM-
Скочи на: