.



Јуриј Гагарин није послушао
савете монахиње и погинуо је...

(Схимонахиња Макарија, у свету Федосија;
1926-1993. год.)



Град Гжатск, чије је име промењено у Гагарин, налази се на педесетак километара од села Темкина. Стога су Гагарјани, како их је схимонахиња Макарија називала, код ње често долазили. Више пута је код ње долазила и Ана Тимофејевна Гагарин, мајка првог космонаута на свету - Јурија А. Гагарина. Једном је Ана Тимофејевна упитала Мати: - Може ли мој син да дође код тебе? Јуриј Гагарин је тада био депутат Врховног Совјета СССР.
- Нека дође, уопште му не браним. Ана Тимофејевна је испричала сину о горкој судбини подвижнице, о томе како она прима помоћ од које не може да преживи. Гагарин је дошао, и то не једном, - причала је схимонахиња - долазио ми је као болесном човеку." Приповедала је о томе како је последњи пут био код ње 1968. године : ,, Стигла су три аутомобила, два са докторима и трећи у којем је био Гагарин. Он је уобичајено пришао и рекао: - Ја ћу да поседим, пустићу доктора да са вама поразговара. Дуго је са мном разговарао. Рекао је: - Мало ћу да се побринем о пословима, онда ћу и да пошаљем пензију; није у реду што вам толико плаћају. Он је једноставан човек, добар, веома добар. Једноставан је као дете. Тада сам му рекла : ,, Боље немој да летиш, ти не смеш да летиш!" Није ме послушао, а онда га је ускоро сустигла смрт. ( Тада је имао тридесет четири године).



(прво чудо учињено молитвом дванаестогодишње девојчице Федосије - будуће схимонахиње Макарије; њен спомен је 5.( по новом 18.) јуна (1926 - 1933).



Мајка Божија се јављала болеснима и налагала им да иду код Федосије, од које ће добити исцељење. Из суседног села Новикова дошла је једна жена и питала : - Где овде живи старица која исцељује? Мој петао је ослепео. - Није то старица, - одговорили су јој - него девојчица. Светом водицом добијеном од Федосије, жена је покропила болесног петла и он је прогледао. То је било прво исцељење учињено молитвом дванаеатогодишње девојчице. Од тада су код ње почели да долазе људи из ближих и даљих насеља и села, молећи је да им излечи болесну стоку. После неког времена су почели да јој говоре: ,, Зашто ти стално само стоку лечиш, лечи и нас." Федосија им је давала освештану воду, молила се за њих, настављала је, као што треба, да се моли Исусу Христу и Мајци Божијој, и они који су долазили добише исцељење.



Трајао је грађански рат. Девојка је стајала поред своје куће и у њу је из пушке нишанио човек, сељак. Девојка (Е.П.) је у страху пригрлила руке и са великом вером и надом се усрдно (ватрено) помолила: ,,Оче, светитељу Христов Никола, помози, заштити ме!" И, одједном, сељак баци пушку у страну и рече: ,,Бежи, одмах одлази куда хоћеш, да те моје очи више не виде". Побегла је у кућу, нешто из ње узела и побегла на станицу. Отпутовала је у Москву. Прошло је неколико година. Једнога дана се разлегао звук звонца са врата. Испред је, тресући се, стајао сувоњав човек са села, сав у ритама. Питао је да ли ту живи Е.П. Одговорише му да живи и позваше га да уђе. Видевши је, баци јој се пред ноге и плачући поче да моли за опроштај. Не знајући шта да ради, она је почела да га подиже, говорећи да не зна ко је. - Мајчице Е.П., па ти мене не препознајеш? То сам ја, исти онај који је хтео да те убије. Подигао сам пушку, нанишанио и управо хтео да опалим, када видех како уместо тебе стоји светитељ Никола. У њега нисам могао да пуцам. И поново јој паде пред ноге. - Од тада болујем. Решио сам да те пронађем. Дошао сам пешице из села. Увела га је у собу, умирила и рекла да му је све опростила. Нахранила га је и преобукла у све чисто. Он је рекао да ће сада мирно умрети. За неколико дана је са миром отишао Господу. Пред смрт се исповедио и причестио. Оплакала га је као најрођенијег.



(Прича Људмиле Ивановне Симеонове)

Било је то после револуције, 1919- те године. У незагрејаном стану разболео се мој петогодишњи брат Анатолиј. Топлота му је била неопходна, а у соби је било јако хладно. Дрветом од ормара и стола смо наложили пећ, да бисмо се било чиме још мало загрејали. Тета Јулија се веома растужила што се Тола лоше осећа, а у кући је хладно и болесник нема чиме да се угреје. Једном сам ушла у нашу собицу и видела тета Јулију како клечи пред иконом светитеља Николе и усрдно се моли. Нисам одмах ушла да јој не бих сметала, а после неког времена је затекох обучену у капут. - Идем код тета Пелагије - рекла је - и затражићу да ми да барем једну цепаницу. (Тетеа Пелагија је била рођака тетка Људмиле Ивановне и живела је недалеко, близу цркве Светог Николе у Јами). После неког времена, тета Јулија се вратила веома радосна! И, шта се догодило? Тек што је дође до храма Светог Николе у Јами, она угледа разваљене санке са дрвима. Поред њих су седели кочијаши и тета Јулија поче да их моли: - Продајте ми бар једну цепаницу. - Није ваљда, тетка - рекоше они - да кажеш продајте! Слободно узми колико хоћеш. Само, како ћеш их однети кући? - Ето, ту близу живи моја рођака. Узећу од ње санке и довешћу дрва. Отрчала је по санке, ставила у њих онолико цепаница колико је могла да превезе и наложила је пећ. Анатолиј се угрејао и оздравио.




На Соловецким острвима море је у касну јесен већ прекривено сантама леда. Девојка (Е.),геолог, члан геолошке експедиције која је испитивала острва, ноћу је ветром и сантама леда у чамцу била однесена и притерана уз непознату обалу. Она је од детињства била верујућа и све време се молила светитељу Николи за спасење. Одлучила је да иде уз обалу док не наиђе на било какву кућу. Док је ишла, са њом се сусрео старчић и упитао је:
- Куда идеш, девојко?
- Идем низ обалу, да бих наишла на неко насеље.
- Не иди. Ни за стотину врста ту никог нећеш наћи. А видиш, ено, тамо у даљини брдашце... пођи туда, попни се на њега и тада ћеш видети куда даље треба да идеш. Погледала је на брдашце, а затим се окренула ка старцу. Али, њега већ није било поред ње. Схватила је да је јој је сам светитељ Никола показао пут и кренула је ка брдашцету. Попевши се на њега, у даљини је приметила кућицу ка којој је и кренула. Била је то колиба рибара и његове породице. Рибар се веома изненадио њеном појављивању на том потпуно безљудном месту. Потврдио јој је да заиста на сто километара по обали не би пронашла насеље и да би сигурно страдала од глади и хладноће. Тако је светитељ Никола спасао неопрезну научницу од смрти. Да ли је то учинио зато што је она била благочестива? Али, познато је много случајева када Господ спасава и неблагочестиве, због чега се Он и назива и јесте Човекољубац : ,, Који праведнике љуби, а грешнике милује".




.[center]

.








Једна благочестива породица, која је живела близу Москве, састојала се од мужа, жене и седморо деце. На почетку рата, хлеб су издавали за бонове и у веома малој количини. Пошто су потрошили месечне бонове, нису их обновили. По хлеб је ишао најстарији од деце, иколај, који је имао тринаест година. У зиму, на дан Светог Николе, то јест, на свој имендан, кренуо је рано по хлеб, много пре отварања продавнице, да би добио бели хлеб, којег су успевали да се докопају само први купци. Стигао је први и стао испред врата продавнице. Улица је још увек била пуста. Он угледа четири момка како долазе. Када спазише Кољу, упутише се ка њему. Кроз њега је као муња пролетела мисао: - Сада ће ми отети бонове за хлеб! А то би читаву породицу осудило на смрт од глади. Ужаснут, у себи је завапио: ,, Свече Никола, спаси нас!" Одједном је спазио да се поред њега појавио старчић. Пришао је и рекао Кољи: ,, Хајде са мном." Узео је Кољу за руку и на очиглед запрепашћених момака га одвео кући. Близу куће је нестао. Тако је светитељ Никола, ,,брзи помоћник у невољи",помогао имењаку и његовој породици.




После завршетка грађевинског факултета, мој син је радио као грађевински пословођа на градилишту и почео је да пије. Рад са радницима, који воле да попију, допринео је увећању порока пијанчења. Молила сам се Господу, Мајци Божијој ,,Казни пропалицама", за избављење од пијанства, лоших пријатеља, али Господ је одлагао да му укаже помоћ. Једном, после уобичајене пијанке, он, осетивши сву нискост свога пада, изјави да њему ништа друго не преостаје осим да умре. - Е, па и умри - рекла сам - такав какав си сада никоме ниси потребан. То је било у недељу ујутру, пред мој одлазак на Литургију. У цркви сам се опет молила, тражила од Мајке Божије да спаси душу мога сина, да га истргне из опасне средине. И, шта се десило? Наредног дана је радио у ноћној смени - оклизнуо се на грађевини и пао са висине од девет метара. Одвезли су га у болницу у несвесном стању: имао је напрслину на лобањи. Али, остао је жив и сви лекари су рекли да је право чудо то што, не само да је остао жив, него и читав човек. Једино је морао да се опрости од рада на грађевини. Тако је, по цену ужасних страдања била спасена његова душа. Када се опоравио, постао је сасвим други човек. Говорила сам му о својој молитви Господу и Мајци Божијој и то је још више у њему ојачало веру у Промисао Божију, без које, као што је речено у Јевађељу, ,, ни длака с главе ваше неће пропасти". (Лук. 21, 18). Ко не слуша речи, њега тргну дела, а са њим уопште није било могуће говорити, јер као да је био без сазнања док га Господ није казнио. У Писму је речено: онога кога љуби, Господ и кажњава, као сина; а туђинце оставља без казне.




У младости сам био неверник, атеиста, а моји родитељи су били верујући. Непосредно пред смрт свога оца, сањао сам овакав сан: као ја клечим пред иконом Мајке Божије и молим се. Пошто су ме телеграмом позвали да дођем умирућем оцу, нисам га затекао међу живима. Мајка ме је обавестила да је у последњим данима отац жалио што његов син Константин живи без Бога. Али, неколико часова пре смрти, радосно је рекао: ,, Е, па сада умирем спокојан - у сну сам видео како се ја и Костја заједно на коленима молимо пред иконом Мајке Божије, - то значи да ће се он приклонити вери у Бога". Чувши ово, испричао сам мајци свој веома сличан сан! И ето, од тог времена, ја сам уз помоћ Царице Небеске раскрстио са атеизмом. Али, то још увек није све. После неколико месеци, требало је да боравим у ,,Параклиту", мушком манастиру који се налази на седам километара од Св.Тројице - Сергијеве лавре. Када сам ушао у храм, са десне стране угледах икону Мајке Божије, исту ону коју сам видео у сну! То је био лик пресвете Богородице Тихвинске.
Пред њом се ту са сузама спустих на колена.




(Прича је записана почетком 70.-тих година)


Мојој прабаки су се одузеле ноге и она је више од десет година лежала непокретна у постељи у својој кући у Јарославској губернији. На узглављу јој је висила икона Владимирске Мајке Божије, Којој се молила мучећи се због болести. Једном је чула лупу - као да је нешто пало - и глас: ,, Устани и ходи". ,,Вероватно ми се учинило.", помислила је. И онда, по други пут, чула је глас: ,,Устани и ходи". Спопали су је страх и зачуђеност: ,,Како да устанем, када толико година лежим непокретна?" И по трећи пут је чула глас, строг, као заповеднички: ,,Теби говорим, устани и ходи." У себи је осетила силу, спустила је ноге и пошла у онај угао из којег је чула глас. И, шта је видела? Икона - прилично добро написана,са ликом који је изгледао као да је жив - лежала је на поду, поломљена на два дела. Она се са страхом сагла, подигла икону и почела да сједињује њене делове. И икона је срасла. Али, зато што није тачно сјединила делове слике, на икони, на лику Мајке Божије једна је страна страна мало виша, а друга мало нижа - за сведочанство истинитости чуда које се догодило. Од тада је моја бака оздравила. Икону пренеше у храм и од ње почеше да се дешавају чуда.




Жена, која је лекар по професији, испричала је следећу причу: Добила сам озбиљно обољење грла које је, као што сам знала по претходним случајевима, требало да прође најмање за месец дана. Дошао је празник Рођења Богородице. Стајала сам на бдењу у храму у Скољникама (у Москви), решивши да ништа не тражим за себе, већ да само славим Мајку Божију и Њеног Сина, Спаситеља читавог рода људског. После целивања иконе, помазања јелејем и кушања благословеног хлеба, одједном сам осетила да ми се нешто десило у грлу. Болест је нестала. У почетку нисам поверовала у своје исцељење. Али, ни те вечери, ни следећег дана, ни убудуће није било никаквих признака болести грла. Ова прича лекарке може се упоредити са молитвеним обраћањем разбојника на крсту. Замолио је Господа да га се сети: ,,Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Твоје". И за то је добио опроштење грехова и спасење. Добио је више од онога што је тражио.(Лук. 23,42-43). Бог љуби скрушене и даје им благодат и све оно што им је потребно у овом и будућем животу.



.

.





Заболела ме је рука. Лечење није помагало. Преко поплавеле жиле се образовала краста, која се све више ширила. Одем код лекара, тамо ме превију, а следећег дана када скину завој, краста је све већа и дубља. На крају лекар рече да ми нема спаса, да ће болест прогристи кожу и заразити крв. И престаде да ме лечи. (догађај се одиграо 20-их година). Отишла сам на Никољскују у капелу великомученика Пантелејмона и плачући сам се молила. Свештеник се на мене сажалио и нежно ме подигао,изговарајући велике речи вере и утехе. Узео је мало уља из кандила које је било испред иконе Мајке Божије ,,Брзопомоћнице", дао ми је да га кушам из кашичице и пустио да капне под завој на болно место. Дао ми је бочицу са тим уљем и смирену ме послао кући. Ујутру сам скинула завој и - о, чуда! - уместо срашно загнојене красте, која је остала на платну, на руци је била нова розикаста кожица. Са сузама благодарности и умиљења, ја сам пред иконама пала на колена. Отишла сам у болницу своме лекару (а то је у то време био мој брат од стрица, неверујући човек).
- Жива си? - подругљиво ме је дочекао.
- Погледајте ми руку - рекох му весело.
Он се ослободио. - Не разумем! Чиме си се лечила?- задивљено је ускликнуо, - Шта си стављала? - Уље од иконе Мајке Божије и великомученика Пантелејмона - то је сво моје лечење. - Да, - рече он задивљено, - то је заиста чудо.






Гладна зима. Разменивши нешто за кромпир, две сестре су га натовариле на санке и повезле. Пут беше дугачак. Измучене и гладне, свим силама су се пробијале. Помолише се: ,,Пресвета Богородице, помози нам!" Стајале су на путу без снаге. Видеше како им прилази жена благога лика и говори: - Много сте се умориле, дајте да вам помогнем да превезете кромпир. И одмах је узела са њима да вози. Тако им са њом постаде лако. Чудиле су се гледајући је, али су се бојале да је питају ко је. И, чим довезоше кромпир до куће - Она постаде невидљива. Ту схватише да је то била Сама Брзопомоћница, Пресвета Богородица.





Једном, када је једна од сестара била код куће, неко је закуцао на врата. - Ко је то? - Донели смо вам из организације плакате које обавезно морате да закачите. Сестра је отворила врата. Угледала је два мушкарца. Један од њих, који је држао завежљај, уђе у кућу говорећи колико треба да добије за плакате. Сестра је осетила нешто злокобно и, док је из предсобља ишла у собу по новац, усрдно се помоли Архангелу Михаилу: ,,Архангеле Михаило, Архистратиже сила небеских, спаси ме од злих људи." Вратила се у предсобље, дала новац и узела два плаката. Човек је изашао. Постарала се да за њим брзо затвори врата. Ослушнула је поред врата. Онај који је стајао напољу рече човеку који је улазио у кућу:
- Зашто се ниси обрачунао са њом?
- Зар ниси видео да је позади у њеној соби стајао некакав ратник? Тако је била спасена чудом, јављањем Архангела Михаила, којег је посебно поштовала.




Посетио сам Саровску обитељ. Дали су ми да се у току ноћи покријем кожухом који је носио преподобни Серафим. Читаву ноћ нисам могао да заспим - слушао сам рајско појање. Ујутру рекох монаху да нисам спавао - слушао сам рајско појање. Ни мало се не зачудивши, он рече: - То је кожух Оца Серафима. Свакоме коме смо га давали изазивао је такву појаву коју сте ви искусили. Освештан је.




После уписа на униврезитет, син (Звездинског) протојереја, Николај је изгубио веру, престао да се моли и није ишао у цркву. Уочи Рождества Христовог, мајка му рече:
- Требало би да сиђеш на бдење. Јер, сутра је велики празник.
Али, он раздражено одговори:
- Већ сам вам рекао: ја тамо немам шта да радим. Шта ћу добити тамо, у гужви и загушљивости?...
- Чувај се, - скрушено је рекла мајка - да те Бог не казни за такве речи. И баш те вечери се догодило следеће. Испружио је руку да би нешто спустио са полице и - крикнуо од бола. Није могао да помери руку. Бол под мишком се све више појачавао, а оток је брзо растао. Те ноћи није спавао. Доктор који је ујутру дошао је казао да је у питању тешко обољење. Рекао је да треба сачекати док оток сазри и тада се може оперисати. Дошло је време тешких мучења и бесаних ноћи. Али, Николај није заборавио после чега је болест почела. Он није сасвим изгубио веру и савест му се пробудила. Увече је замолио мајку: - Дај ми преко ноћи икону преподобног Серафима Саровског. У сред ноћи је мати разбудио Николајев крик. Ушавши, видела је следеће: њен син лежао је на кревету, а кревет и под били су попрскани гнојем. Узбуђено јој је рекао: - Сада је код мене долазио преподобни Серафим. Казао је: ако се не покајем и не изменим начин живота, пропашћу. Затим је додирнуо моју болесну руку и у том тренутку је оток прснуо. Сада ми је рука сасвим здрава. Све ово што је проживео изменило је Николајев поглед на свет. Напустио је универзитет и ступио на духовну академију. Пошто је завршио, он се замонаши, добивши име Серафим. Напослетку је постаде епископ Дмитровски.





И сама болесна, ја сам посећивала своју болесну мајку. Она је живела изван града и честа путовања до ње са тешким торбама са храном још су више појачавала моју болест. Када ми је прошло камење у жучи, притисло ме је запаљење јетре и осећала сам велику слабост. Волела сам да увече, лежећи, ишчитавам своју књижицу ,, Житије преподобног оца Серафима Саровског". Једном сам му се, читајући о многобројним исцељењима која учини, у мислима овако обратила: ,, Стотине си исцелио. Зашто не исцелиш и мене, када видиш да страдам. А и морам да радим за друге." Изненада сам унутрашњим погледом угледала преподобног Серафима. Прислонио је свој велики медни крст на моју болесну јетру, и у себи сам чула глас: - Сада треба да попијеш мало свете воде са мојег извора и тада ћеш бити сасвим здрава. Дошла сам свести и, као и увек, почела да испитујем свој духовни доживљај, да не би запала у прелест. Збуњивале су ме његове последње речи: ,, Пиј са мог извора". Одакле да узмем воду која се налазила под Москвом, када је прилаз извору забрањен? Следећег дана - чудо!- добила сам бочицу воде, управо тог дана донесене из Сарова. Испила сам ту воду - и већ много година немам никакве болове. Не престајем да благодарим Богу и Његовом преподобном Серафиму за чудесно исцсцељење.


.

.




Имам житије преподобног Серафима Саровског. То је моја омиљена њига, али је толико оштећена да сам решила да је ником не дајем на читање. Међутим, дошао ми је добар пријатељ, видео је на полици књигу и почео да је тражи тако упорно, да ја нисам издржала и испунила сам му жељу. - Али, дајем је под условом - рекла сам - да је Ви никоме не дајете. - Књигу ћу читати сам и ни једном је човеку нећу показати. - убеђивао ме је друг, али реч није одржао. Његова комшиница је код њега видела књигу и тако га преклињала да јој да да чита о вољеном светитељу, да јој је попустио, строго наредивши:
- Ни једном човеку је не дајте, јер, ако се уништи, шта ћу да кажем власници? Комшиница и њена ћерка су са великом радошћу читале књигу и нису журиле да се од ње раставе. Комшинициној ћерки се удварао млади инжењер и коначно је запросио. Девојци се, очигледно, он веома допадао, али је рекла: - Ја сам верујућа, а ти чак ниси ни крштен. Нећеш поћи да се венчаш са мном, нећеш ме пуштати у цркву, а, када се деца роде, нећеш дозволити да буду васпитана онако како је мама мене васпитала. Не желим да се удам за тебе. Пошто је одбијен, млади човек је покушао да је наговори, а затим, уграбивши време када је девојка била на послу, отиде њеној мајци и поче је молити да она утиче на ћерку да га прихвати. Девојчина мајка се према њму добро односила, али да наговара ћерку није пристала. Видевши да је нерасположен, позвала га је да попије чај и отишла у кухињу да припреми оно што је потребно. Док је она то спремала, он је седео за столом и прелиставао књигу о преподобном Серафиму. Када је домаћица села са њим за сто, почео је да је моли да му да књигу да прочита. Али, никаква убеђивања нису имала успеха. Тада је, захваливши се за чај и опраштајући се, зграбио књигу и, искочивши кроз врата, у ходу обећао да ће је брзо вратити. Јадна жена се бојала да изађе на очи мом пријатељу, пошто су дани пролазили, а младић се није појављивао. На крају му је признала све што се десило и њих двоје су заједно са тугом размишљали о томе шта ће ми рећи. Прошао је месец, један, па други. Почела је пета недеља великог поста, а младић се изненада, сасвим неочекивано, појавио пред мајком и ћерком. - Драге моје! - радосно је узвикнуо - сада сам ваш, јуче сам се крстио. А то је учинио преподобни Серафим. Када сам почео да разгледам ову књигу о њему, толико ме је заинтересовала да нисам могао да се одвојим од ње. Затим сам пожелео да сазнам још понешто о вери, о Христу. Почео сам да читам, поверовао сам и на крају сам се крстио. А књига је читава, ево вам је! Ставио је књигу на сто. Она је била потпуно доведена у ред и укоричена у нови црвени повез. У том облику је мени и вратио мој друг, али размишљам да је поклоним младожењи и невести, јер мислим да они на њу имају највеће право.





Позвали су ме да исповедим и причестим човека на самрти. Када сам дошао у његов стан, још док не уђох у собу сам чух како неко нешто псује и изражава се сасвим непристојно. Збуњено сам упитао: - Ко се то тако понаша? На моје запрепашћење, рекоше ми да је то управо умирући. Још више сам се збунио и почео да размишљам: да ли могу таквом човеку да приступим са Светим Тајнама? Помоливши се, одлучих да све препустим вољи Божијој, а да ја сам испуним своју дужност пред умирућим човеком. Исповедио сам га и причестио. Када сам се вратио кући и открио путир, на своје изненеђење открих да је честица Светих Дарова - Тела и Крви Господње - остала нетакнута. Тако је Господ прекрио и моје очи и очи болесника, и причешће се није извршило. Очигледно је да умирући није био достојан да се причести Светим Тајнама.






У горњим пределима Средње Азије налазила се црква у којој су служила два свештеника. Једном је код њих дошао парохијанин са молбом да причесте самртника. Један свештеник беше болестан. Други, нечим заузет, одби да крене. Рођак се растужен враћао болеснику, мислећи о томе како ће самртник бити огорчен што није добио последњу попутнину. Али, када се вратио умирућем, затекао га је у радосном, просветљеном стању. Овај му рече: - Како сам ти захвалан што си се потрудио да ми позовеш свештеника, - исповедио сам се и причестио Светим Тајнама. Онај који је дошао се изненадио и схватио: уместо свештеника, самртника је исповедио и причестио Ангел Господњи.






.

.




Разболела сам се од запаљења плућа и већ сам била близу смрти. У предсмртној агонији, у полусвсном стању, кроз мене пролете мисао: ,, Господе, шта да урадим да оздравим?" До тада, вера ми је била страна. Међутим, јасно сам чула глас: - Попиј свете воде, поједи просфоре и веруј у мене. Нисам никада чула за реч ,,просфора", али сам је добро запамтила. Позвала сам маму и замолила је да ми донесе свете воде и просфоре. Зачуђена мојом молбом, мајка рече: ,,Ти заиста умиреш, чим тражиш свете воде и просфоре". Истог часа је испунила моју жељу и ја сам са болним напрезањем прогутала гутљај воде и парченце просфоре. Одмах после тога сам уснула и дуго спавала. Пробудих се здрава. Од тада се мој живот изменио. Сада живим са вером. У вери у Господа васпитавам и своју децу.






Био сам млад када сам добио један задатак. Да бих се око тога посаветовао, отишао сам код Оца Алексеја (Мечева). - Немој да путујеш и да радиш на том послу. Ако одеш, много ћеш пострадати. Али, ја нисам смео да одбијем и отпутовах упркос његовом савету. И преживех много таквих ствари које је страшно и испричати. Почео је Други отаџбински рат. Нашао сам се на фронту. Немци су ме заробили. Затворили су нас у цркву и затим су почели да изводе по неколико људи на стрељање. И мене су повели са осталима. Тада - када је смрт дошла - ја се сетих оца Алексеја. У очајању узвикнух: ,, Баћушка, оче Алексеје, помози!" - и прекрстих се. Видех како Немци који су нас водили нешто разговарају, а затим ме одвојише од осталих. Даље ме нису водили. Њих су све стрељали, а ја остадох жив. Од тог времена ја у свакој невољи и муци у молитви призивам оца Алексеја у помоћ - и. ето, остадох жив.


,,Учитељицу ће полити мастилом"


Девојка Анастасија је завршавала средњу школу. Она је била верујућа и због тога прогањана од стране једне професорке. Сапоштила је Анастасији да јој неће дозволити да се упише на факултет - јер ће је пријавити због њеног погледа на свет. У то време је безбожништво државе било обавезно за све службенике, учитеље, партијске и владине чиновнике. Сматрали су да су верници болесници које треба лечити, чак и насилно. Ако би сазнали за њихову веру у Бога, нису их примали на посао или факултет. Анастасија је била утучена. Али, мајка јој је рече: - Не очајавај. Мало тога може да се деси. Господ ће те заштитити. Ето, наставница ће кренути да те пријави и облиће је мастилом. Анастасија се уписала на факултет и нико је није узнемиравао. Једном је њена мајка срела ону наставницу и ова јој исприча: - Пошла сам на факултет на који се уписала Ваша Настја, - и, тек што сам изашла из школе, неко ме одозго обли мастилом и сав ми капут упропасти. Зато и нисам отишла да се жалим на Вашу ћерку.





Када сам имала четрнаест година напала ме је опака болест - мрена на оку.Али, да останем читав живот са таквим оком ја нисам могла, нисам хтела. Невидљиви, али свемогући Христос био је са мном. Његове руке су исцељивале губаве и слепе. Шта је за Њега мрена? Ситница. Обе руке сам са великом вером положила на оболело лево око, рекавши да је Христос са мном и да су моје руке - руке Христа. Један додир би био довољан да болест ишчезне. Спустивши руке, осетих излечење. Али, чак ни на огледало нисам погледала - тако је велика била моја вера. Ујутру, за доручком, сви су се укућани зачудили и у глас ускликнули да ми је око чисто, да ничега нема - узнемирише се, ништа нису разумели. Ја сам само ћутала - то је била моја тајна. Знао је само Христос. Дуго сам чувала своју тајну. После нисам издржала и све сам испричала укућанима, чудећи се што је то тако једноставно, а људи тако не чине.





Прошло је много година, преживљени су рат, глад, болести. Христа сам се ретко сећала. А преживљавала сам тешке болове у ногама од тромбофлебита. Једном ме је познаник замолио да га отпратим до цркве. Знала сам да и он такође болује од тромбофлебита и упитах га: ,,Помаже ли црква?" - Ја сам велики грешник и нисам Вам пример. Моје молитве неће бити услишене. Рекао ми је да се припрема за операцију и замолио ме да га поменем у цркви пред иконом Мајке Божије. Брзо сам испунила његову молбу, стојећи само на једној нози. Операција је била успешна, а ја нисам престајала да одлазим у цркву и помињем га у молитвама. Једном ми је било јако лоше. Са напором сам се покренула. Пошто сам узела такси, замолила сам да ме оставе код познате цркве. У њој је загушљиво, топло и тесно. Не могу да подигнем ногу, која је сасвим отежала. Грех очајања: ,,Боже, не желим да живим. Боже, ако Те има..." И, одједном - као да би ветар, свежина и мир. Осетила сам неземаљско блаженство, и такву лакоћу, као да ћу се сваког часа одвојити од пода и кренути не додирујући земљу. На икони се око Христове главе појавила светлост, а венац се спустио на главу. Невидљиве руке, нежније од дечијих, обухватише моју ногу и, спуштајући се полако на доле, уништише бол и оловну тежину. Када су невидљиве руке дошле до ножних прстију, брзо сам отворила очи, али их нисам видела. Сви су се молили. Тако је све то било. Зачуђена, подмлађена, премештала сам се са ноге на ногу, не осећајући бол. Без икаквог таксија, својим ногама, ја сам се са лакоћом спустила у метро и срећно стигла кући. Сада идем у цркву да бих пребивала у свету у којем се творе чуда.








.

.




РЕЗУЛТАТИ недавне анализе, коју је направио Центар судске медицине и криминалистицких експертиза Министарства одбране Русије шокирао је онај део руске јавности који вец дуго прати неуобицајене појаве плакања икона. Пет недеља науцници су анализирали садржај суза иконе Богородице Казанске. Сарадници овог центра дошли су до закљуцка да у сузама Богородице постоје цестице крви. У другој етапи анализе установили су да је то људска крв. После компликоване анализе Сергеј Харламов и његови сарадници утврдили су и то да се ради о женској крви.У документу, који су потписали експерти, стоји да је на три тампона вате који су били натопљени тецношцу са иконе пронадена људска крв, женског пола. У крви је пронаден антиген А из цега се може извуци закљуцак да је жена имала групу крви А.Иницијатор те анализе, која је зазвуцала као сензација, био је 49-годишњи војни лекар пуковник Александар Головков. Док није видео како иконе плацу, лекар Головков се није сматрао верником. Кад је видео како са иконе теку крваве сузе у војном градицу Клин, пуковник Головков је одлуцио да понесе узорке те тецности на анализу.

Прво су анализу направили струцњаци на академији хемијске заштите у Москви. Резултати су били направљени на најсавршенијим апаратима и шокирали су аналитицаре. Они су регистровали 34 елемента беланцевина које не постоје у природи. Након тога пуковник је одлуцио да се настави анализа у Центру судске медицине у лабораторији за генетицку идентификацију где су и утврдили да сузе имају цестице женске крви.Засада се нису огласили други руски науцници да прокоментаришу открица својих колега.
Због тога што је у Русији све веци број слуцајева да иконе плацу, пре пет година Руска православна црква је основала посебну петоцлану комисију цији је задатак да покуша да објасни зашто се догадају неуобицајене појаве, као што је плац икона или њихово обнављање после много година. Наиме, има примера да скоро избледеле иконе, после одреденог времена, опет постају сасвим јасне и видљиве. У тој групи за објашњавање неуобицајених појава су два физицара, један геолог, један биолог и један филолог. Недавно су цланови комисије били у једној куци где иконе плацу. - Колико ми знамо, данас у Русији постооје три куце где иконе плацу. Дакле, не ради се само о иконама које имају власници тих куца вец и оне које донесу други. Недалеко од града Брјањск били смо присутни кад се појавило уље на површини иконе. Домацица је на сто прострла цисти столњак, затим лист папира. На њих су стављене довезене иконе. Поп је одржао молитву. Домацини су замолили да ми гости, изадемо из куце, јер није у реду да будемо присутни док се догада цудо. Вратили смо се после сат времена и видели да су све иконе биле орошене капима. Дакле уље се појавило на површини икона. Прошао сам прстом по икони да видим хоце ли се уље појавити још једном. Оно се није појавило. Нисам стекао утисак да су домацини попрскали иконе уљем док смо ми изашли. Разна уља која смо ми узимали на анализу по саставу су слицна маслиновом или сунцокретовом уљу - прица академик Павел Флоренски, цлан комисије.




ПОЗНАТИ руски рестауратор Олег Николајевиц Овциников, који је скидао прљавштину са познатих икона никада није доживео да се оне саме обнове. Дошли смо до закљуцка да се обнављају новије иконе које су нацртане крајем 19. и 20. века. Академик Флоренски признаје да не може јасно да објасни зашто плацу иконе.
- Сваки верник цисти икону тако штто је брише крпом, а она може бити навлажена уљем или водом. Јако вредне иконе не дирају. Зато је тешко реци зашто неке иконе плацу - искрено каже Флоренски.




.

.


.




Kada se u sirijskom gradu Ramelu zidala crkva u cast svetog velikomucenika Georgija, mnogi bogoljubivi rameslki gradjani , odlazili su u daleke prekomorske zemlje da za hram kupe kamene stubove kojih u Siriji nije bilo. Medju njima bese i jedna blagocestiva udovica koja zeljase da od svoje sirotinje kupi stub na dar. Kupivsi stub, ona razmisljase kako da ga preveze preko mora, pa zamoli ramelskog gradonacelnika da u ladju, kojom on nameravase da preveze svoje stubove, primi i njen jedan. Ali ovaj ne uslisi udovicinu molbu nego, ukrcavsi se, otplovi u Siriju. Tugujuci i placuci, zena prizivase svetog Georgija da joj pomogne. I tako, sa molitvom u srcu, ona zaspa. U snu joj se javi svetitelj i upita je zbog cega toliko tuguje. Udovica isprica svetitelju o cemu se radi, a on je upita:"Gde zelis da postavim stub?" Zena mu rece:"Na desnoj strani crkve." Tada sveti Georgije ureza prstom na stub sledece reci:" Ovaj udovicin stub da bude postavljen na desnoj strani crkve, iza prvog stuba." Prenuvsi se od sna, udovica ne nadje stub na mestu gde ga je ostavila. uzdajuci se u Boga i svetog Georgija, ona krenu na put.
Stigavsi u ramel i istovarajuci svoje stubove, gradonacelnik ugleda gde udovicin stub sa urezanim svetiteljevim recima vec lezi na obali. On priznade svoj greh, pokaja se iskreno i silno moljase se svetom Georgiju da mu oprosti. Dobivsi oprostaj, on zajedno sa ostalim ziteljima postavi stub onako kako je bilo namenjeno.




Krajem leta 1993godine sam iz nepoznatih razloga izgubila dete u vec poodmakloj trudnoci.Sve se iznenada,munjevitom brzinom dogodilo, nismo ni moj muz a ni ja bili svesni sta se desava. Agoniju zbog toga, na zalost, oboje smo sami prebrodili tu prvu noc nakon tog gubitka. Nisu mu u bolnici dozvolili da me vidi posle, kazu bilo je kasno za posete. Boze,koliko sam samo bila uplasena za njega, samo sam se molila Bogu da ne bude sam ovu noc...tuga,patnja i bol zbog gubitka nerodjenog ceda u meni je bila pretocena u pitanje :zasto? da li cemo imati snage ovo pregrmeti zdrave pameti. Tako u razmisljanju,molitvi Bogu, suzama i starhu sam zaspala ni sama ne znam kad. S desne strane kreveta u bolnickoj sobi su bila vrata, izlaz na terasu. Negde pred svitanje spavajuci na levoj strani,ledjima okrenuta vratima terase osetila sam dodir na ramenu. Prenuta iz sna okrenula sam se i videla visoku zensku osobu u dugoj beloj haljini, duge crne pustene kose kako je vec na vratima da izadje. Okrenula se, i na njenom predivnom, smirujucem licu je zasjao osmeh - koji kao da je govorio: budi spokojna, sve ce biti u redu, radost te ceka...Pridigla sam se u sedeci polozaj u sebi pitajuci se da li sanjam il je ovo stvarnost, ne skidajuci pogled s nje. U tom momentu sam osetila u svom krilu kratak bol. Sustila sam oci ka krilu i u njemu videla dva maceta, igrajuci se jedno me ogrebalo. Uzela sam ih u ruke i pogledala ka vratima...videla sam njen osmeh jos jednom i ona je izasla.Pogledala sam u svoje ruke, niceg nije bilo. Sedela sam mirna jos koji minut,razmisljajuci da li sam budna il sanjam? ustinula sam se....da budna sam, sedim a pokrivac u mom krilu je izguzvan...
Nikome nisam to pricala. Ni muzu, koji je sutradan, prgrmevsi noc samo Bog i on znaju kako, hrabreci me i teseci rekao u jednom momentu: Daki, ne razmisljaj o tome sad kad je tako moralo da bude, sledeci put cemo nadoknaditi ovo izgubljeno-imacemo dvojke...
Za nepunih 6meseci nakon toga duzi ultrazvucni predleg doktorice prvo me uplasio al njeno pitanje:ima li ko u tvojoj porodici blizance? i njena konstatcija da je blizanacka trudnoca u pitanju odmah me podsetila na tu noc, tj. zoru. Bilo mi je jasno da je ta zena bila Andjeo poslat od Boga.
Muz je na vest prvo zanemeo od cuda,kao da se setio neceg, i s osmehom izustio: Jesam li ti rekao?!
Verujem da je i on tu noc imao neki znak od Boga.
.

.



Аутор: Митрополит Венијамин (Федчинков)

Много пута сам причао о овом догадјају у појединачним разговорима и проповедима, а сада желим да то запишем како би остало и другим људима

Отприлике 1927-28 године желео сам да се сакријем у манастиру у Србији. Ради тога сам се упутио у Студеницу – у манастир који је изградио свети Симеон, отац светог Саве, српског просветитеља. После неколико дана одвели су ме одатле у скит светог Саве, који се налази девет километара од манастира.


То место је било необично, усамљено, у планини, далеко од сваког насеља, у дубокој шуми. Ноћу сам често слушао неке дивље звери, а ретки путници, који су прелазили преко планине, недалеко од манастира, чак су и дању улазећи у шуму често викали “ого-го”, плашећи тако вукове.


Ту се налазио и мали скит који је по предању изградио сам свети Сава. Он се састојао од мале цркве, у коју је могло да стане пет, десет људи. А у олтару још и мање.

С леве стране од цркве налазила се двоспратна дрвена кућица. То су била сва здања. Мало изнад у планини избијао је испод земље извор чисте хладне воде.У том скиту сам живео око пола године са још једним монахом Србином, оцем Романом. А пре њега се овде скривао стари јеромонах отац Гуриј. Оба ова монаха су заслуживала да се успомена на њих пренесе и потомцима.

Рећићу најпре нешто о овим трудбеницима.


Отац Роман је раније био жењен и имао је седморо деце. И он и жена су били потпуно здрави, али су им сва деца умрла у току неколико година. Родитељи су спонтано размишљали о томе, и дошли до закључка да није Божија воља да и даље живе у браку, и одлучили су да оду у манастир, оставивши свет. Тако су и урадили. Али да би се испитали да ли су способни за безбрачни живот, дошли су у манастир светог Симеона у својству радника: он као возач, а она као куварица.

Треба приметити, да у српским манастирима последњих времена, иако их има много, има мало монаха. Због тога им је била потребна радна снага.

Определивши се за службу у манастиру, Роман и његова жена су били смештени у једну собу, у којој су проживели око три године безбрачно, у целомудрености, као брат и сестра. И тек после тога су примили подвиг монаштва. Жена је отишла у женски манастир, две стотине врста удаљен од овог манастира, а он је остао овде.


Не знам колико је времена он живео у самом манастиру, али сам га овде затекао већ у скиту светог Саве. То је био човек више средњег раста, необично мршав, али крепак и како се каже жилав. У скиту је постојао и повртњак, и мали врт, и мали виноград, и по величини безначајно пшенично поље. О свему томе је потпуну бригу водио отац Роман. И треба приметити да је био веома упадљив по својој необичној трудољубивости.

Рано ујутру смо заједно служили мало правило. После правила и лаког раног доручка, он би брзо отрчао негде на рад. А ја сам остајао у скиту и као стражар и као кувар. Уосталом, наша храна као и моје кулинарство су били крајње једноставни и оскудни. Отац Роман ми је остављао мало кромпира и пшенице. После сам куповао пиринач и посан маргарин.


Кромпир, по савету оца Романа, нисам чистио, пошто је крупни остављао за велики Пост и рано пролеће, а ситни је било тешко чистити и није вредело, јер би га остајало јако мало за храну.

Отац Роман ме је довео до извора и показао како да поступам са кромпиром. Насуо сам воде у ведро, усуо кромпир, испрао га из три воде и ставио да се бари. И потом бих додавао пшен или рижу и тако бисмо имали супу. А у мрсне дане бисмо јели и овчији сир.


Имао сам доста слободног времена тако да сам писао објашњења празника итд. Увече би се отац Роман враћао са рада те бисмо вечерали. Уочи празника сам још пекао просфоре, и скоро ми никад нису успевале јер је тесто веома лоше нарастало због тога што у кухињи није било довољно топло.

У скиту није било никаквих животиња, осим мачке са мачетом, који су чували кућицу од малих шумских пацова. Једном су нам предложили да узмемо краву из манастира, да би имали млеко или можда козу. Али смо ми то одлучно одбили јер би нам то донело много непотребних брига. Скоро сваке недеље, а посебно на велике празнике отац Роман и ја смо одлазили на Литургију у манастир удаљен 9 врста.

Најпре смо морали да се спуштамо с планине око четири врсте, а потомо бисмо прешавши брзу речицу ишли већ равницом до манастира. Та река се звала “Студеница” због веома студене воде. По њеном имену је и манастир св.Симеона који се налазио у близини те речице такодје назван “Студеница”.


На један од тих празника чини ми се да је био празник светог Илије (али то сада не знам тачно) се и десило чудо. Али ћу о њему причати нешто касније, а сада ћу вам испричати о другом јеромонаху који је живео у скиту пре оца Романа – отац Гурије. Он је у то време имао 70 година, али је био веома крепак и мршав, малог раста. Он ме је и довео први пут у скит код оца Романа.

Пришавши ка плетеној огради скита и показавши ми пут ка вратима кућице, сам ју је прескачио са необичном лакоћом.

Упознавши ме са оцем Романом, показао ми је и своју бившу собу, где је раније живео. Необично ме је изненадила библиотека, која је бројала до 500 књига. Медју њима је било неколико ретких примерака. Наравно све књиге су биле религиозне садржине. И ја сам их читао за време боравка у скиту.


Други пут ме је отац Гурије одвео до скита са довољно тешким теретом. Добио сам поштом пакет који је био тежи од 2о фунти, а отац је хтео да ми олакша пут иако до реке Студенице има око 5 врста. Мене је као младјег био стид што старац носи пакет а ја идем без ичега. И зато сам му се успут обратио с молбом:

- Оче! Дајте да ја сад понесем пакет јер је мени послат. А поред тога биће ми то као епитимија за моје грехе.

А отац Гурије је на то рекао:

- Не ја ћу још носити, а о епитимији треба више да размислим. Ја имам толико грехова да када бих своје тело разделио на делиће, не би био довољан број епитимија.

И тада сам сазнао због чега он, будући јеомонах, не служи никада у манастиру као свештеник, иако никада није био осудјен од стране црквене власти. Али због сопствене свести о својој греховности, он је сам одлучио да не служи службе.

- Ја сам узео завет, - говорио је он, - да због својих греха никада не стављам јерејски епитрахиљ нити да дајем благослов.


У манастиру је испуњавао дужности чтеца у цркви у току Богослужења, а у трпезарији је приносио јело братији као последњи послушник. И то и остало је радио са необичном једноставношћу и симрењем, - јер је тако и требало. И младји монаси су се навикли да се према њему понашају заповеднички, као старији с младјим. А он не само да томе није придавао значаја, већ заиста нимало није био огорчен таквим односом остале братије према њему.

После јела су сви одлазили у своје келије, а он је био дужан да поспреми трпезарију. Измедју осталог, у цркви је читао необично споро, издвајајући сваку реч. Овај пример ме подсећа на дух старог времена.

У току свог дугогодишњег живота, још нисам видео пример да су се духовна лица добровољно одрекла својих обавеза и узвишености свестенослужења, а да притом ничим нису подстрекнута.


Наравно он се већ одавно упокојио. Царство му Небеско! Нека му Господ опрости грехе због његовог покајања …Нити је он сматрао за потребно да прича по чему је био грешан, нити сам се ја осмелио да питам. Већ нам је постало природно да грешимо, а покајати се са таквим самоукоравањем и дубоком свешћу о својој греховнсоти је веома ретко дело које заслужује да га запишем као поуку нама самима и потомцима.

О оцу Роману сам се још сетио да је за време И светског рата са Немцима ратовао, одступао на осрвту Крф, а потом се вратио у манастир.

А сада цу испричати и само чудо.


Било је то лети вероватно почетком јула. Пошто смо отац Роман и ја на празнике ишли скоро увек из свог скита у манастир, урадили смо тако и овог пута. Али неочекивано за мене, отац игуман ме је замолио да после Литургије одслужим молебан за кишу, јер је он сам морао тога дана да оде на манастирски посед ради неког посла. Ја сам се наравно сложио, и одмах после Литургије ја, отац Роман и још неки монаси смо се упутили на планину где су се обично служили молебани током суше.


Пут је био веома напоран, пошто је планина била веома висока, а успон стрм. Мени су ради олакшања дали манастирско магаре. Раније никада нисам јахао магаре, тако да ми је било веома тешко да се попнем на стрму планину. Али смо се ипак кроз сат времена попели, иако је до самог врха било још пола врсте.

Требало је да направимо паузу на месту где је био бунар. Сматрало се да ако у том бунару већ није било воде, значи да је суша била велика и дуготрајна. Над тим бунаром је одслужен молебан са водоосвећењем, а освећену воду би потом уливали у празан бунар.


Када смо стигли до тог места, тамо је било релативно мало народа, или како су Срби говорили сељака. Почели смо да облачимо свештеничке одежде, али због мало народа одлучили смо да чекамо. Ни сво духовништво још није стигло. Да би некако испунили време почео сам проповед на српском језику. Моји слушаоци су погнувши главе слушали очигледно без неке драговољности. Схватио сам то као: “ми нисмо дошли да слушамо проповед већ да се молимо за кишу”. И зато сам брзо завршио своју беседу. Али духовништво још није дошло те сам морао да чекам.

Природно је да су се мисли у мојој души заустављале на наредном молебану: “Зашто сам дошао овде? Не само ради тога да бих одслужио молебан и мирно се спустио у манастир, већ да бих урадио нешто истински корисно. Нисам дошао ни ради проповеди. Сви су се овде окупили само са једном жељом: да испросе од Бога милост – да ороси исушену земљу или друкчије речено – желели смо да се деси чудо”.

А кише није било око месец дана. И тог дана је небо било чисто, плаво и без облака. Моје мисли су текле и даље.


“Да ли заслужујемо чудо? Можда су ови монаси који стоје око мене по свом животу достојни чуда, не знам. А можда медју сељацима има богоугодних људи. Или ће се Господ сажалити на њих као отац над јадном децом због њихове горке потребе и огромног труда. “И даће им хлеб насушни …”

Ова мисао ми се учинила најразумљивијом. Они, ти једноставни људи, заиста више од нас заслужују Божију милост, и њихово мучно ћутање и срдачне молбе су благоугодније Богу, него наше речи па чак и молитве. Јер није узалуд Псалмопојац рекао да Бог шаље храну “птићима враним”, који Му у глади вапију.

Сам себе нисам сматрао достојним очекиваног чуда: можда ће Господ погледати не на мене лично, већ на мој епископски чин … И одједном се у мојој души пронела брза мисао као да ју је неко изговорио савршено јасно:

- Моли се у Име Сина Мога!

И одмах сам се сетио Спаситељевих речи на опростајној беседи са ученицима: “Заиста, заиста вам кажем: шта год да замолите Оца у Име Моје, даће вам. До сада ништа нисте молили у Име Моје: тражите и даће вам се да би радост ваша била потпуна” (Јн. 16, 23-24).


И тада сам заборавио на све присутне и на самог себе, почео сам да се молим за кишу, молећи Оца Небеског у Име Господа Исуса Христа. Молио сам се ћутке, разуме се. За то време духовништво се попело на планину, краћим али тежим путем по правој линији. Стигло је и још народа, иако не превише.


Почели смо молебан. Осветили смо воду и улили је по обичају у бунар. Народ је почео да се разилази. Духовништво је почело да силази истим путем. Небо је и даље било чисто, а само су се понегде кретали спори облаци.

Сео сам на магаре. Али спуштање низ планину је било теже него пењање, те сам био принудјен да сидјем са магарета и да га водим за узде. Кроз сат времена смо се вратили у манастир.

На небу није било никакве промене, чак нисмо о томе ни размишљали. Урадили смо своју обавезу и заборавили на то.


У трпезарији смо добили ручак. А после њега смо узели хлеб из манастира да имамо за целу недељу, како смо то обично радили, замолили смо за још овчијег сира, натоварили смо све то на младо магаре и кренули да се враћамо у скит. Било је већ скоро шест сати. Магаре је ишло испред нас – оно је већдобро знало тај пут. Пратили смо га не журећи. Дошли смо до Студенице – 4 врсте.

На моје чудјење и потпуно неприметно, небо се у неко време прекрило сивим облацима, који су нам долазили у сусрет. Одједном ми је кроз главу прошла мисао: зар ће нам Господ послати кишу и учинити чудо! Али сам се бојао да томе поверујем. Тако је прошло још пола сата. Почели смо да се пењемо уз планину. Небо је потамнело. Али магаре је и даље ишло стазом. Мрак је био све већи у густој шуми. И одједном сам у ваздуху осетио влагу, која је долазила од облака. Сам себи не верујући, рекао сам оцу Роману:

- Оче! Мирише на кишу. Ћутљиви отац Роман је одговорио:

- Дај Боже кишу!


Опет смо пошли даље за магаретом. Одједном смо у даљини чули одјек грома. Сада нам је било јасно да се са облацима спрема олуја, а са њом наравно и киша. У шуми је већ било мрачно, да нисмо видели ни своје сопствене ноге. Одједном је севнула муња, и чуо се гром. И видели смо своју стазу само неколико стопа напред. Потом нас је тама поново обухватила, и само је већ навикнуто магаре ишло одлучно испред нас, као водич. Муња је севала све чешће и чешће, као да нам је осветљавала пут. Рекао сам оцу Роману:

- Као да нам Господ пали шибице на небу и указује на пут.


Ваздух је постајао хладан. Прошли смо још око три и нешто врсте. Овде се пут раздвајао: један пут је био дужи и ишао је право, а други је ишао право а потом је водио стрмо ка скиту. Решили смо да идемо лакшим путем право. Али магаре никако није хтело тим путем. И морали смо да му се повинујемо. Када смо дошли до средине удолине, магаре је одједном кренуло навише ка скиту. Муња је севала и грмело је скоро непрекидно.

Отац Роман ми је рекао:

- Владико, ако хоћете да останете суви, трчите сами навише, а ја ћу већ доћи касније.

Тако сам и урадио. Кроз десет минута сам дошао до скита. Одједном је прва киша пала али сам ја већ био ван опасности. Киша је падала целу ноћ и напојила је жедну земљу. Кроз пет минута је дошао и отац Роман са магаретом, али је већ био сав мокар.

.

.


Савремени свет, по речима апостола који«у злу лежи», не односи се само на ово схватање. За једне је чудо нешто нереално, далеко, до чега се не може допрети. За друге је то обична, свакодневна реалност. За треће чудо је лаж, обмана, профанција тј. злоупотреба. Али постоји категорија људи за којих је чудо – дар Божији, плод вере, моћна рука Божија који показује на правилан пут у животу.

Ови људи су православни хришћани. И заиста, колико чуда Господ јавља нама који верујемо у Њега. Колико год да је необично, чуда за које чујемо, истовремено могу изазвати сасвим противречне осећаје, који се не мешају, него на несхватљив начим се допуњују узајамно.



Велико је чудо силазак благодатног огња на Гроб Господњи на велику суботу за Православни Васкрс...Оно истовремено приводи у свети трепет и изазива велику радост о Христу Васкрслом. Туринска плаштаница. Неми сведок Страдања и Васкрсења Спаситеља, с једне стране – говори о великој тајни смрти и у исто време, утврђује нас у вери у Живот. Мироточиве иконе истовремено могу представљати предзнамење Божије о некој невољи и у исто време источати токове исцелења.


Многа чуда се не могу научно објаснити, али ова необјашњивост укрепљује у вери мноштво људи. За верујућег човека нису потребни никакви научни докази те чињенице, да Бог постоји. Ако Он постоји, значи, вера наша није узалудна, него напротив, приноси обиље плодова.


И о једном таквом чуду, које се десило по вери и које је принело стварне плодове, хтео сам и да кажем читаоцима. Баш недавно сам разговарао са једним сада не тако младим човеком, бившим војником. Назваћу га Александар. И ево какву ми је причу свог живота испричао овај слуга Божији.


«Хтео бих, оче, да ти испричам једну причу. Стварну, из мога живота. Услед војне дужности нашао сам се у Авганистану. Служио сам као један од осморице војника, четири пилота и четворо из наше јединице. Полетели смо рано ујутро, јер нас је очекивао опасан пут, требали смо да летимо изнад територије, коју су контролисали душмани. Колико год да смо се трудили, ипак смо дошли до тога да смо гледали смрти у очи. «Поздравили» смо се са «стингером», авион је почео да пада. А онда се командир наглас помолио: «Пресвета Богородице, заступнице земље Руске, не дозволи да ови младићи заувек остану на туђој земљи, помози да их довеземо до отаџбине и да их тамо часно сахранимо». За нас је то звучало као наредба, сваки је почео да се моли у себи.


Крштен сам у детињству. У Цркву нисам ишао, али нисам био ни атеиста. Зато сам се молио, вероватно као и сви, својим речима. Несмотрећи на готово нулту видљивост у магли пред свитање и у одсуству било каквог светла у посади, пилоти су успели да спусте авион. Ми смо уздахнули са олакшањем, али још није све било готово! Окружили су нас душмани и захтевали да им дамо сандуке. Своју плату су они добијали за главе и еполете убијених, а овде је био такав трофеј – целих триста «глава»! Предложили су нас пусте у замену за сандуке. Истог тренутка командир је опет почео да се моли: «Пресвета Богородице, ако си Ти помогла да се сачувају тела погинулих младића, помози да их одбранимо, и нас спаси од смрти!» Схватили смо да назад пута нема, и одлучили смо да се боримо. Неравноправна борба. Против нас осморо било је 200 душмана. Отворено могу рећи: пилоти нису војници, они имају другу професију. Али ови момци су се тукли храбро. Ово ти, оче није био филм, то је стварно било. Наравно, овакав избор је био за нас најгори. Знали смо да идемо у сигурну смрт, али нисмо могли да одступимо и затражили смо помоћ покретном радио станицом. Тог тренутка нико од нас није знао да ли ће бити жив док помоћ не стигне. Али осећали смо неку невидљиву подршку, која нам је давала снаге да се супроставимо овој гомили «духова» гладној наших покојника.


Нећу да причам како се борба одвијала, али издржали смо готово два сата до доласка наших. С наше стране је погинуо само један човек, најмлађи. Оставио је два детенцета иза себе. Он је закрио собом гранату да би други остали неповређени и живи, жртвовао је себе ради других. Као сад се сећам тог тренутка. Али суштина ове приче није у томе. Битно је да нам је тог дана помогла Мајка Божија. Она није дала да се оскрнаве тела погинулих младића и нас је сачувала од смрти. Шта је то било? Могу да кажам само једно – чудо. Ето то је стварно чудо из мог живота. И после овог догађаја почео сам да идем у Цркву. И молим се за покој погинулих младића и за здравље оних који су остали живи. А ти, шта можеш рећи на то, оче?


Шта сам могао да кажам човеку којега је Сама Пресвета Богородица од сигурне смрти спасила? То да је молитва и храброст пружала отпор против велике непријатељске војске душмана. Спонтано сам узвикнуо: «Слава Богу за све!» На шта сам добио одговор: «И ја исто тако говорим: Слава Богу за све. Јер све његова добра дела се не могу набројати. Како сам почео да идем у Цркву, цео свој живот сам премотао као филмску врпцу, колико чуда сам видео. А грехова колико. Раније не бих о томе ни мислио. Али највеће чудо – јесте ово које сам ти испричао, и управо оно ме је привело Богу. И изгледа да је мене Мајка Божија Сину Својему привела. Зато јој сваки дан благодарим!»


Ето таква је прича о чуду Мајке Божије. Прича о чудима могу испричати много, о вери, сећајући се на то, да је «вера без дела мртва» (Јак, 2, 26). Дела – то је наше служење Богу, плодови наше вере. Нека наша дела буду добра, «надајмо се на Бога спасења» (Мих. 7, 7), и тада се можемо надати на то, да Господ каже сваком од нас: «Дајем ти венац живота» (Откр. 2, 10).

Превод с руског: Наташа Убовић

.

DESNICA JOVANA KRSTITELJA - TVORILA CUDESA


Čuda se dešavaju i u naše doba. Tako je Moskovljanin Vladimir Ivanovič Mastjukov, koji se punih pet godina kretao pomoću štaka, čudom zadobijenim isceljenjem u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, prohodao posle poklonjenja desnici - časnoj ruci Svetog Jovana Krstitelja i Preteče, kojom je ovaj krstio Isusa i koja se čuva kao najveća relikvija u Cetinjskom manastiru, uz mošti svetog Petra Cetinjskog i deo Časnog krsta.
„Da bi čudo bilo veće, vest o tome je preko skoro čitave naslovne strane doneo list “Komsomoljskaja pravda”, preneo je jeromonah Petar (Dragojlović) koji se nalazio u pratnji ove velike svetinje na njenom putu po pravoslavnoj Rusiji. Prema njegovim rečima, ovaj dnevni list je, pod naslovom „Desnica Jovana Krstitelja tvorila čudesa“, doneo priču o Vladimiru Ivanoviču Mastjukovu, penzioneru koji je više od pet godina hodao pomoću štaka. Njega su u Hram Hrista Spasitelja 8. juna te 2006. godine, doveli rođaci i posle pročitane molitve nad Desnicom Svetog Jovana, kad su krenuli da mu pomognu da izađe iz Hrama, Mastjukov je uzviknuo: „Pustite me, ja ću sam ići!“ On svedoči da su mu se u tom trenutku u nogama pojavile lakoća i snaga i da je istog trenutka mogao normalno da hoda. Celu priču preneo je detaljno i engleski „Dejli telegraf“.

MALA DAŠA PONOVO ČUJE
Stigla su i druga svedočenja o čudima. Pošto je, u Kijevo-Pečerskoj Lavri, majka sa četvoromesečnom devojčicom Dašom pristupila Desnici svetog Jovana, devojčici, koja je od rođenja bila gluva, počelo je da funkcioniše čulo sluha, prenele su ukrajinske novine. Čudo se desilo kada je izlazeći iz hrama Kijevo-Pečerske lavre, gde se toga dana nalazila ova velika hrišćanska svetinja na svom proputovanju, jedna vernica ispustila novčić, a Daša se okrenula i zaplakala. „Daška ništa nije mogla da čuje, nije reagovala na zvuke. Ona je od rođenja bila gluva. Lekari su rekli - zauvek. A vidi sad! Ali, ja sam znala, ja sam se molila! Samo Hristos zna kako sam se molila! A muž nije verovao, nije dao da se ide u Lavru“, ispričala je Dašina majka.
Ovo su tek dva od mnogobrojnih isceljenja koja se već vekovima pripisuju svetiteljskoj moći Jovana Krstitelja. On se u hrišćanstvu smatra poslednjim od proroka koji su najavljivali dolazak Spasitelja, a i jedinim koji ga je video. Među jevanđeljskim ličnostima koje okružuju Spasitelja, Jovan Krstitelj zauzima posebno mesto, kako po svom čudesnom dolasku na svet i načinu života, tako i po ulozi u krštavanju ljudi i krštenju samog Isusa (na reci Jordan, obojici je tada bilo oko trideset godina), ali i po svom tragičnom odlasku iz ovoga života.
Proslavlja se nekoliko puta u godini, ali najviše svečara je 20. januara. Puno naših porodica slavi ga kao krsnu slavu. Srbi ga posebno poštuju i kao zaštitnika kumstva i pobratimstva. Slavili su ga i mnogi zanati i esnafi. Sveti Jovan je širom sveta zaštitnik krojača, kožara, krznara, gostioničara, nožara, zatvorenika, osuđenika na smrt, kao i pevača i muzičara. U svakom hramu nalazi se njegov lik, a na prastarim vizantijskim ikonama oslikan je sa krilima.

KRŠTENJE ISUSA NA JORDANU
Rođen je pola godine posle Hrista, a podatke o njegovom detinjstvu i mladosti nalazimo samo kod svetog Luke. Mladost je proveo u pustinji nedaleko od Hevrona, gde je živeo strogo podvižničkim životom u pećinama, o čemu svedoče jevanđelisti Matej i Marko. Oni kažu da je Jovan nosio grubu odeću i jeo med i skakavce. Kad je bio spreman za veliku misiju, u 15. godini vladavine Tiberija Ćesara, Jovan se pojavio kao preteča Mesije na reci Jordan, gde je pre očišćenja dolazio narod radi obrednog umivanja. Tu im se Jovan obratio, propovedajući pokajničko krštenje za oproštaj greha. Suština njegove propovedi bila je u tome da pre nego što se umiju spolja, ljudi treba da se moralno očiste, tako što će oprati dušu i pripremiti put Gospodu u svojim srcima.
Jovanovo krštavanje, svakako, nije bilo opravdanje samo po sebi. Smisao njegovog služenja je u moralnoj pripremi ljudi za buduće najviše duhovno krštenje Hrista. Drugu stranu Jovanovih propovedi predstavlja učenje o približavanju carstva Božjeg. Kad je očekivanje Mesije dostiglo vrhunac, Isus je došao na Jordan da se krsti, a taj je čin praćen čudesnim znacima: glasom Boga Oca sa neba i silaskom Duha Svetoga u obliku goluba. Kroz taj čin se pokazala i misija Hristova u svetu i put našega spasenja, jer “Gospod uze grehe čitavog čovečanstva i pod njima umre (potapanje) i ožive (izlazak iz vode)”.
Jovan nije umro prirodnom smrću. Pošto je optužio Iroda za nemoralan život, zatočen je u tamnicu, a na zahtev Salomije, koju je nagovorila mati Irodijada, Irod je naredio da se Jovanu Krstitelju odrubi glava. Dan smrti Svetog Jovana obeležava se praznikom Usekovanje (29. avgust/11. septembar) i tog dana hrišćani poste bez obzira na koji dan pada. Narodno praznovanje Jovanjdana potiče iz prethrišćanskog perioda, od ratarskog kulta u kojem se slavi sunce kad u vreme letnje dugodnevice isijava najveću snagu, kao i početak žetve. U nizu živopisnih običaja, posebno mesto ima branje lekovitih trava i pletenje venaca od jovanjskog cveća. U narodu se veruje da to bilje ima lekovitu moć.
Jovanove svete mošti apostol Luka je hteo da prenese iz Sevastije u Hram u Antiohiju, ali nije dobio pristanak, pa je mogao samo ruku Krstitelja da ponese sa sobom, i to onu ruku “kojom prokaza našeg Spasitelja”. I do danas su mnoga čudesa vezana baš za nju, uključujući i ona s početka teksta. Praznik koji obeležavamo 20. januara (zato što je Jovanova glavna uloga u životu odigrana na dan Bogojavljenja, Crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju njegovom spomenu) nazvan je Saborom, jer se tog dana ljudi sabiraju u crkvi radi pevanja i uznošenja slave Bogu u čast Svetog Jovana Krstitelja. Zato i mi praznujemo Sabor Svetog Jovana Preteče i Krstitelja, moleći ga da se u svojoj molitvi obrati Bogu za nas da se i mi saberemo u Crkvi nebeskoj, da nam podari izlečenje od svih telesnih i duševnih bolesti i patnji.

SVETA VODA IZ DIVOSTINA - LEK ZA OCI


Stara Krnjevačka crkva je posle grobljanske crkve u Smederevu (iz vremena despota Đurđa Brankovića) i Koporina, koji je zadužbina despota Stefana Lazarevića, najstarija u ovom delu Srbije. Nalazi se na kraju Krnjeva, ispod Palanačkog puta, u kotlini i šumovitom mestu zvanom Divostin.
Divostin znači devojački stan, što ukazuje na mogućnost da je ova građevina prvobitno bila namenjena ženskom manastiru. Crkva je posvećena Svetom velikomučeniku Georgiju. Prema istraživanju Darka Ivanovića, narod je krnjevački hram zvao i Đurđeva crkva. Ona je jedna od najstarijih crkava-brvnara. Podignuta je na zgarištu stare crkve koja je izgorela u Austro-ugarskom ratu 1716-1718. godine. Posle toga je obnovljena 1737. godine. Narod iz tog kraja veli da je tu oduvek bilo neko crkvište, a prvo je podignuto još u 12. ili 13. veku.
Sveštenik Lazar Milovanović je ostavio zapis da je srpski narod u to vreme hramove podizao većinom u kakvom skrovitom mestu da bi ih mogao nesmetano (od Turaka) posećivati. Tako je i Krnjevačka crkva podignuta u jednoj skrivenoj, brdovitoj i šumovitoj dolini. Srbi su dozvolu za njenu gradnju dobili za nekoliko kesa blaga, koje su morali dati turskim starešinama ovog kraja.
Na kraju prve vlade kneza Miloša Obrenovića (1815-1839), kneževina Srbija je imala 299 crkava, među kojima je Krnjevska imala istaknuto mesto. Ona se u istorijskim izvorima prvi put pominje 1831. godine i tom prilikom je dobila dva crkvena zvona koja su plaćena 1807 groševa i 30 para.
Krnjevačka crkva sagrađena je od drveta, u obliku Nojevog kovčega – izduženog broda. O njoj se piše kao o hramu punom tišine i prostora. Krasi je ornamentika u drvetu, obojena crveno, zeleno i zlatno. Nije oslikana freskama, ali poseduje veliku zbirku starih ikona, nastalih krajem 18. i početkom 19. veka. Autori su zograf iz grčkih i cincarsko-makedonskih slikarskih radionica.
Crkvu okružuje groblje na kome su sahranjeni njeni sveštenici i ugledni meštani. Ovde počiva i Aleksije Černenko, izbeglica iz carske rusije, sveštenik koji se najduže zadržao u Krnjevačkoj crkvi (pune 32 godine, od 1928. do 1960. godine).
U crkvenoj šumi, na veoma lepom mestu u neposrednoj blizini viševekovnog hrama, nalazi se znameniti izvor „svete vode“. Utvrđeno je da sadrži lekovite količine gvožđa i drugih minerala koji blagotvorno deluju na ljudski organizam. Narod oduvek veruje da ova voda isceljuje oboljenja vida. I ovih dana, usred zime, mogu se sresti ljudi koji dolaze da se umiju i natoče vodu da ponesu za vidanje kod kuće.
- Oči su me često peckale i svrbele - priča Dara Nikolić iz susednog Lozovika. - Išla sam kod lekara, dali su mi neke kapi, ali nije mi bilo bolje. Čini mi se da je bilo još gore, oči su mi bile veoma crvene. Onda mi je svekrva savetovala da dođem na ovaj izvor. To je bilo pre dve godine. Više nemam problema, ali se i dalje stalno umivam. Vodu nosim i ukućanima, svi je koristimo i dobro smo, hvala bogu.
Meštani Krnjeva pričaju da su se na izvoru dogodila mnoga čuda isceljenja. U znak zahvalnosti, česmu na izvoru sagradio je Sava Čolaković, 1925. godine. Mnogi bolesnici tu se mole Bogu za zdravlje i ozdravljenje od raznih bolesti.
- Znam devojku kojoj su živci bili bolesni - veli starina Marko iz Krnjeva. - Nije znala za sebe. Dovodili su je nedeljom na službu u crkvi, a posle ovde na izvor. Od te vode postepeno je ozdravila. Udala se i ima troje dece. Sa njom je sve u redu, kao da ranije ništa nije bilo.
Na „svetoj krnjevačkoj vodi“ mnogi su se i kupali, verujući u ozdravljenje.
- Muka i bolest čoveka na sve natera - dodaje meštanin Nikodije. - Mi smo ovde rođeni, godinama pratimo šta se dešava. Bilo je mnogo reumatičnih ljudi koji su stavljali vodu na bolna mesta i posle pet-šest meseci više nisu imali bolove. Tu sam upoznao čoveka na štakama, jedva je hodao. Dolazio je da se kvasi, a vodu su nosili i kući. Posle je bio dobro. Ovo je zaista sveto mesto, na kojem osećamo Boga. Onaj ko mu se pomoli, dobiće pomoć.

HRISTOVO RASPEĆE
Od starina i znamenitosti Krnjevačka crkva poseduje zanimljiv mesingani krst, koji je pronađen 1949. godine kod hrama, na dubini od jednog metra. Krst je sastavljen od dva dela. Donji deo ima pet krstića, a gornji deo je predstavljao krstić sa raspetim Hristom. Postoji i natpis da je izrađen 1865. godine.

ODUŠEVLJENJE VLADIKE NIKOLAJA
Prvi veliki bogomoljački sabor kod Krnjevačke crkve održan je na dan Svetog proroka Ilije 1920. godine. Skup je bio polazna baza za stvaranje i organizaciju velikog pobožnog pokreta u srpskom narodu.
Sabor je održan uz blagoslov tadašnjeg mitropolita Dimitrija, a kao izaslanik je govorio vladika Nikolaj Velimirović. Tom prilikom, vladika je Krnjevačku crkvu uporedio sa francuskom svetinjom crkvom Notr Dam u Parizu.