.


Врачарски плато, на којем су пре четири века спаљене мошти Св. Саве, одувек је у свести српског народа претстављао култно место. С правом се претпоставља да је то место већ на почетку 17. века било трајно означено, евентуално ограђено. На то указују подаци са почетка 18. века у којима се каже да је ограда порушена у сукобима из 1716. године. Већ у наредним годинама по свој прилици, на згаришту је подигнута мала црква од трајног материјала. Опстала је приликом поновног заузимања Београда 1739. и потрајала до 1757. када су је Турци порушили. У првој половини 19. века поменута је у више наврата као црквиште у које „гром не удара“ и са које су вађени камен и опека. У годинама пре 1879. црквиште је трајно обележено на иницијативу Друштва за подизање храма Св.Саве и уз свесрдно залагање тадашњег митрополита српског Михајла Јовановића.

У новије доба, грађење прве по реду Савиначке цркве започето је и довршено у пролеће 1895, тачније на дан када су три века раније спаљене мошти Св. Саве. Тада је подигнута омања црква величине око 6,5x14м која је изведена по угледу на цркву манастира Милешеве, где су светитељске мошти почивале више од три ипо века. Већ 1908. уз цркву са западне стране дограђена је пространа претприпрата величине око 9,5x13м са два портала, 7 прозора и корисном површином од 120м2. У оваквом стању црква се налазила до 1928. када су уз њу са обе подужне стране дограђени бочни бродови. Њих је замислио и извео удомаћени руски архитект Валериј Сташевски, који је у годинама између два светска рата подигао у Београду већи број објеката укључујући ту и Руску цркву из 1924. Овим повећањем, другим по реду, укупни корисни простор цркве увећан је на површину око 300м2. Првобитна Савиначка црква и њени дограђени делови, постојала је до 1935. када је порушена, а материјал са ње употребљен за зидање садашње цркве.

*************************

Друга по реду Савиначка црква, она која и данас постоји на Врачару, започета је и подигнута у току 1935. године. Темеље цркве осветио је свечано и уз присуство многих званица, тадашњи патријарх српски Варнава (Росић, 1930-37). Том приликом у темеље је положена Повеља исписана на пергаменту, у којој се између осталог помињу аутор пројекта и градитељ цркве.

Повеља гласи:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, амин. За владе његовог величанства краља Петра ИИ и његове Светости патријарха Варнаве, православни Срби добровољним прилозима подижу ову цркву у јубиларној светосавској години, свом првом светитељу Светом Сави, уместо порушене досадашње (цркве) из 1895, са жељом да ојачају православну веру, подижу морал и шире мир и хришћанску љубав и да са Друштвом за подизање храма Светом Сави, прикупљају прилоге за изградњу монументалног храма. Цркву је пројектовао архитект Виктор Лукомски а изводи је предузимач Сима Поповић под надзором професора Војислава Зађине. Темеље је осветио 2. септембра 1935. његова Светост патријарх српски Варнава.“

Да је друга Савиначка црква подигнута у току 1935. године потврђује и сачуван натпис (осам редова) уклесан у плочу мермера:



„За владе Његовог величанства краља

Петра ИИ Карађорђевића

И благословом српског патријарха господина

Варнаве,

Пренесе се овај претходни храм светога Саве из 1895. на овом месту

По новом плану и освети се у светосавској јубиларној години – 700 годишњице од смрти

Светог саве,

11-24. новембра 1935.“



Плоча је уграђена у некадашњи зид са западне стране, горе десно, на висини око 3 м. Од 1964. године, када је уз цркву призидана мања припрата, натпис се налази скривен у таванском простору са јужне стране и недоступан је.

У првој половини 1935. године, када је зидање монументалног храма започето, донета је одлука да првобитна црква буде замењена садашњом, другом по реду Савиначком црквом. Урађено је то пре свега да би се омогућио прилаз великом Храму са северне стране, из улица Крушедолске, Светосавске и Катанићеве. Али је учињено и због тога да првобитна мања, ниска и више пута дограђивана црква, буде замењена новом репрезентативнијом грађевином.

Грађење друге Савиначке цркве потрајало је кратко време, црква је подигнута за непуна три месеца (септембар, октобар, новембар) у другој половини 1935. године. Зидне слике и садашњи иконостас настали су у наредним годинама.

У октобру 1944. године, у време борбе за ослобођење Београда, друга Савиначка црква је страдала. Оштећени су тада зидови и фасаде, кубе је пробијено, а улаз на западној страни зарушен. Убрзо по ослобођењу, црква је обновљена уз суму нешто већу од тадашњих милион динара. У наредној обнови изведеној две деценије доцније (1964) изведени су знатно већи радови. Тада је уз цркву призидана мала претприпрата правоугаоног облика у основи, надвишена равном таваницом. Приликом доградње претприпрате, изглед цркве и „предворја“ усаглашени су у знатној мери.

Садашњи иконостас у цркви настао је у току 1936-37. године. Основни подаци о овој складној и добро уклопљеној прегради су: висина око 5,5 ширина око 6 метара, површина око 30м2, укупан број икона 45, рачунајући ту и царске двери на капелама (северна св. Стефан Дечански, јужна св. Симеон Мироточиви). Све ове иконе израдио је руски сликар „српског порекла“ Владимир Предојевич, изузев две престоне иконе замењене 1966. У вези са овим иконостасом од значаја је чињеница да се на већини икона налазе натписи са основним подацима о њиховим приложницима. Иконе на овој прегради постављене су у пет хоризонталних зона. Прву зону чине царске и бочне двери, по две уске иконе по вертикали са обе стране и сличне царске двери на капелама. У другој зони су велике престоне иконе и две уске полукружно завршене на крајевима. Трећу зону чине мале правоугаоне иконе, сложене по хоризонтали, са представама празника. У четвртој зони су средишња икона Тајне вечере и низ апостола са обе стране. У петој зони завршној, су полукружна икона у лунети и изнад ње крст (са Распећем) и две пратеће иконе.

Године 1938-39, уз убрзано опремање цркве настављено је са њеним украшавањем. Из поменутих година потиче сликарство на зидовима које су извели руски сликари Николај Мајендорф, Борис Обрасцев и Александар Дикиј. (Поменути сликари радили су у периоду између 1925-32. године, на украшавању капеле при Старом двору на Дедињу, па потом и на Опленачкој цркви у Тополи.)

Савиначку целину урадили су по угледу на фреско сликарство из многих средњевековних цркава: Пећ, Студеница, Манасија, Грачаница, Сопоћани, Марков манастир, Дечани, Ариље, Милешева, Хиландар, Старо Нагоричино, Љубостиња, Цетиње, Каленић, Лесново, Жича, Свети Климент, Свети Наум, Трново. Укупни број појединачних ликова, мањих и већих композиција прилагођених мањој цркви, износио је око 140.

У току велике обнове цркве из 1996. године, настало је ново сликарство на површинама зидова и сводова. О томе исцрпно говори натпис (полукружног облика) исписан изнад некадашњег западног портала са унутрашње стране.

На звонику друге по реду цркве, данас се налази укупно 5 звона.

Вредни предмети који припадају црквеној ризници данас се налазе на различитим местима. У оквиру друге цркве они су у наосу, у олтару са проскомидијом и ђакониконом и углавом на хору (галерији), у скровитом простору са јужне стране. Остатак се налази у новом парохијском дому. У оквиру ризнице као највредније предмете треба поменути велику икону Св. Саве, сликану на дасци, коју је првој Савиначкој цркви приложио 1905. васељенски патријарх Јоаким ИИИ, затим италокритску икону Богородица са Христом из 16. века и многе друге иконе и вредне предмете настале у периду дужем од једног века.

(Војислав Матић - Са благословом Патријарха српског господина Павла)

Текст приредио Ненад Глишић коришћењем различитих извора на Интернету.




.

.



Црква светог Марка на Ташмајдану грађена је 1931-1940. године у непосредној близини старе цркве из 1835. године, према плановима архитеката Петра и Бранка Крстића. Обликована је у духу архитектуре српско-византијског стила. По општем градитељском решењу, архитектонским формама и полихромији фасада, овај храм је најсроднији манастиру Грачаници. Опремање и украшавање храма још није завршено.

У јужном делу наоса налази се саркофаг са костима цара Душана, које су пренесене из његове задужбине манастира св. Арханђела код Призрена. На северној страни је гробница од белог мермера у којој су сахрањени земни остаци патријарха Германа Ђорића. Последњи краљ из династије Обреновића краљ Александар Обреновић и његова жена Драга Машин су сахрањени у крипти цркве. У цркви се чува једна од најбогатијих збирки српских икона 18. и 19. века.

На месту где се налази данашња црква светог Марка на Ташмајдану, 1830. године, прочитан је султанов хатишериф о признавању аутономије Србији унутар турске царевине. На истом месту стајала је стара црква која је уништена за време Првог светског рата, а коју је подигао кнез Милош, те на тај начин обележио то историјско место.



.

Саборна црква Арханђела Михаила грађена је од 1837. до 1840. на месту старе цркве из 1728, по плановима панчевачког градитеља А. Ф. Кверфелда. Архитектонски је обликована у стилу класицизма, са елементима барока, као једнобродна грађевина са високим звоником на западу. Опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. Нацрте за резбарске радове израдио је познати вајар и медаљар Димитрије Петровић, док је сликарске радове извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара XIX века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству. Саборна црква у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији. Везује се за преломну етапу у развоју српске уметности XIX века и њено приближавање западноевропским токовима. Значајна је и као катедрални храм града за који су везани многи историјски догађаји из прошлости Београда и Србије. У њој се налазе мошти цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, гробнице кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића као и неких поглавара српске православне цркве. Испред улаза у цркву сахрањени су Доситеј Обрадовић и Вук Караџић.

Категорисана је као споменик културе од изузетног значаја

(Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' – Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)



Sagrađena je 1837-40. godine po nalogu kneza Miloša Obrenovića, ... u stilu klasicizma sa elementima kasnog baroka.

Posebnu vrednost predstavlja crkvena riznica. U crkvi se nalaze mošti svetog cara Uroša i svetog despota Steve Štiljanovića, kao i grobnice crkvenih poglavara i srpskih vladara iz dinastije Obrenović (Miloša, Mihaila i Milana). Ispred glavnog portala sahranjena su dva velikana srpske kulture: Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić.



Насупрот Саборне цркве је зграда

ПАТРИЈАРШИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Саграђена је у вемену до 1932. до 1935. године, по пројектима арх. Викора Лукомског. Представља монументални објекат у коме је смештено врховно управно тело Српске православне цркве. Објекат симболизује устављивање управног црквеног ценра у Београду, након дужег периода када се он налазио унутар државних граница Турске, односно Аустор-Угарске. Подизање Патријаршије кондицира са периодом диктатуре краља Александра I, са подизањем монументалне Цркве Св. Марка и припрема за подизање Цркве Св. Саве. с обзиром да се објекат налази усред амбијента од изванредног историјског и урбанистичког значаја (Саборна црква, Конак кнегиње Љубице, Кућа Димитрија Крсмановића) опасност од разарања стечених вредности избегнута је захваљујући паду терена у који је објекат добрим делом 'утонуо'. Иначе, по својим архитектонским особинама, објекат припада сфери романтичарског духа. Облици су блиски академизираној варијанти српско-византијског стила. Далеко већи значај него архитектура, има садржај објекта у коме је смештена и патријаршијска Библиотека и Ризница.

(Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' – Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)

Na glavnoj fasadi, prema Sabornoj crkvi, ističe se impozantni portik sa oniskim stubovima i lučno oblikovanim portalom, nad kojim je izvajan grb Srpske patrijaršije. Na gornjem delu iste fasade, u niši, nalazi se mozaička kompozicija sa likom svetog Jovana Krstitelja. U istočnom delu zgrade nalazi se kapela posvećena svetom Simeonu Mirotočivom. U njoj se nalazi duborezni ikonostas, rad ohridskih majstora, sa ikonama koje je 1935. godine naslikao Vladimir Predojević.

Tekst priredio Nenad Glišić korišćenjem različitih izvora na Internetu.

Саграђена је на месту пређашњих храмова 1752. године и има све одлике барокних цркава подизаних у време Војне границе. Богати вишепојасни иконостас осликао је 1762. год. образовани сликар Димитрије Бачевић, који се убраја у најистакнутије сликаре прелазног доба од традиционалне уметности до барока. Зидне слике и низ икона, међу њима и целивајуће, радио је Земунац Живко Петровић (+1868). У великом пожару 1867.године изгорео је првобитни звоник. Приликом обнове, до 1870.године ради стабилности грађевине на јужној и северној фасади, изграђени су контрафори. Почетком 30-тих година XX века уместо старих прозора с решеткама од кованог гвожђа уграђени су витражи с ликовима светаца према предлошцима сликара Миленка Ђурића у познатој сомборској радионици породице Станишић. У цркви су сачувани предмети, међу њима црквене књиге и еснафски барјаци, који су значајни за културну и привредну историју и зато је у целини драгоцен споменик културе.

''Најстарија је земунска црква подигнута 1745. године на месту старије дрвене богомоље као једнобродна грађевина са полукружном (споља петостраном) апсидом, декорисана у духу српских барокних цркава XVIII века. Раскошни барокни иконостас из 1761. године, дело истакнутог резбара Аксентија Марковића, украшавају 73 иконе Димитрија Баћевића, једног од најпознатијих српских сликара из XVIII века, сликане уз помоћ Димитрија Поповића. Зидне слике, као и низ других сликарских дела, израдио је 1847. земункси сликар Живко Петровић. У цркви се чувају и поједина дела Стефана Грујића, Димитрија Аврамовића, Живка Петровића и других српских иконописаца XIX века. Бројни су и вредни предметни примењене уметности, еснафне заставе, старе црквене књиге и други предмети из XVIII XIX века, значајни за културну и привредну историју Земуна. У североисточном делу црквене порте налази се зграда Српске школе из XVIII векан, значана за развој земунско школства.''

(Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' – Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)

Crkva se nalazi u starom istorijskom jezgru Zemuna ispod srednjovekovne tvrđave Gardoš. Podignuta je 1725-1731. godine. Građena je u baroknom stilu, kao jednobrodna građevina sa dvospratnim zvonikom. Crkva ima sve tipične odlike baroknih hramova podizanih u Sremu u 18. veku. Unutrašnjost crkve krasi bogato izrezbareni ikonostas, sa ikonama koje je 1762. godine naslikao Dimitrije Bačević, jedan od najpoznatijih srpskih slikara iz druge polovine 18. veka. Crkva ima jednu od najbogatijih riznica starih kultnih predmeta, kao i zbirku ikona iz 18. i 19. veka. U crkvi se čuvaju mošti sv. apostola Andreje Prvozvanog.

Као што се и на сликама види, у цркви су радови за које нам је свештеник рекао да се не зна када ће бити окончани због сложености и обима захвата и потребних великих средстава.

Tekst priredio Nenad Glišić korišćenjem različitih izvora na Internetu.



.

Контумацке цркве у Градском парку Земуна служиле су верским потребама путника који су у Контумацу издржавали прописани карантин.

Православну цркву св. Архангела Гаврила, као своју задужбину, подигао је у стилу барока земунски привредник Теодор-Тоша Апостоловић. Њен иконостас осликали су 1830/31. године земунски уметници Димитрије Братоглић и Константин Лекић.

Погигао ју је 1786. године земунски трговац Теодор –Тоша Апостоловић. Данас представља један од само два сачувана објекта некадашњег Контумаца, важне привредне и санитарне установе Старог језгра Земуна, основане још 1730. године. Капела је барокна грађевина са оснвом дуплог крста, полукружном апсидом и двоспратним звоником. У диспозицији просторија, диригованој контумацким режимом, издвајају се нише, резервисане за путнике који су издржавали карантин. Но и поред тога, карактеристична је њена сличност са црквамаРашке школе, што указује на неговање традиција српске средњовековне архитектуре у областима преко Саве и Дунава. Главни брод засведен је плитким полубачвастим сводом, док је у апсиди свод полуобличасти и сегментаст. Звоник по основном типу одговара звоницима војвођанских цркава XVIII века. Иконостас у радили познати земунски сликари Димитрије Братоглић и Константин Лукић 1830-31 . Фонд покрертних предмета садржи вредна сликарска дела из XVIII и прве половине XIX века.

Данас је то манастир Св. Архангела Гаврила поред кога се налази римокатоличка црква св. Рока која је саграђена 1836. године према плановима земунског градитеља Јозефа Фелбера.

Римокатоличка црква св. Рока је саграђена 1836. Подигнута је за време контумацког директора Франца Минаса, по плановима Јозефа Фалбера, а на месту старије католичке контумацке капеле. Обликована је у духу барока, као једнобродна грађевина правоугаоне основе са полукружном апсидом и двоспратним звоникомм. Мала правоугаона капела, изолована од главног брода у складу са контумацким режимом имала је карантински карактер. Фонд покретних предмета споменичког значаја у капели Св. Рока састоји се од шест сликаних дела насталих у XIX веку – сликара Живка Петровића, Николе Машића, Дражанског и непознатих аутора. Капела Св. Рока са капелом Св. Арханђела Михаила и Гаврила представља једно материјално сведочанство некадашњег Контумаца, важне привредне и санитарне установе старог Земуна, основано још 1730. године. Осим тога капеле представљају и значајне примерке сакралне архитектуре на београдском подручју.

Tekst priredio Nenad Glišić korišćenjem različitih izvora na Internetu.



.

.

Црква Светог великомученика Георгија




Аутор: Јована Лазић, Број 974, Рубрика Духовна ризница Данашња црква посвећена Светом великомученику Георгију која се налази у београдском насељу Бежанија, постоји од 1878. године. Није нам познато да ли је ово некадашње село, а сада урбано новобеоградско насеље, имало цркву до почетка XVIII века.

Назив Бежанија носи од 1512. године у периоду када је ово подручје било насељено са 35 српских породица које су након пада српске средњовековне државе пребегли на територију тадашње Угарске, прешавши преко Саве у Срем. Након Карловачког мира (1699) село је остало на територији Турске и припадало Београдској митрополији, а после Пожаревачког мира враћено је под управу карловачког митрополита. Налазимо га на једној мапи Срема из 1730. године - под именом “Версцханиа“. Бежанија је у састав Београда први пут ушла 1929. године.

ПРВОБИТНА ЦРКВА

Извесно је да до 1733. године није било цркве у овом насељу, а на основу сачуваних списа видимо да до 1718. године није било ни цркве ни свештеника. Прва светиња на овим просторима подигнута је 1773. године од черпића (непечене цигле), била је покривена шиндром, без патоса и звона, са сводом од дасака. И ова првобитна црква је била посвећена Светом великомученику Георгију, али се у њој није служило, све док је 1753. године није освештао Епископ Партеније. Будући да је направљена од тако трошног материјала, често је била поправљана и дозиђивана. Касније је добила и звонару.

НОВА ЦРКВА

Становници Бежаније су нову цркву подигли 1827. године. Храм се градио под надзором једног од најугледнијих земунских зидарских мајстора, Јохана Хенгстера. Подигнута је на месту које се некада звало Доње поље, на најнижој коти приобаља Саве. У то време је поред цркве текла река Галовица, која је касније преко Сурчина одведена у Саву. Дешавало се да су аласи, када би се Сава удружена са Галовицом изливала, везивали чамце за порту цркве.

АРХИТЕКТУРА ЦРКВЕ

У архитектонској концепцији није доследно спроведен ни један стил, већ храм представља мешавину разних стилских компонената, неокласицизам са елементима барока и романтизма, што је и било у духу европског еклектизма оног времена. Реч је о једнобродној грађевини с једном полукружном апсидом на источној страни, припратом са хором и високим троспратним звоником на западном делу цркве.


Унутрашњост храма је подељена на четири компартимента помоћу лукова и полупиластера, што се одразило и на спољње рашчлањивање фасада.

Аутор живописа је познати руски академски сликар Андреј Биценко који је завршио је Уметничку Академију у Кијеву, а између два светска рата је живео и радио у Београду. Након 1955. године преселио се у Америку, где је осликао на десетине цркава. Осим цркве Св. Георгија, познате београдске цркве које је осликао су и црква Ружица на Калемегдану, као и црква Вазнесења Господњег и поједини делови зидних површина Богородичине цркве у Земуну. У свом раду објединио је традиционалну схему монументалног црквеног сликарства са елементима савремене реалистичне уметности. У апсиди Бежанијске цркве су представљени: Богородица са арханђелима и Христос; изнад олтарског простора - Бог Отац и јеванђелисти; на северним пиластерима наоса - Св. Симеон Немања, Св. Цар Лазар, Св. Мати Ангелина; на јужним пиластерима - Св. Сава, Св. Максим, Св. Мати Параскева; на западном зиду припрате - Рођење Христово и Крштење Христово.

Почетком 2002. године започета је израдња нових фресака по технологији српских средњовековних зографа (на свежем малтеру).

Првобитни иконостас старе бежанијске цркве пренет је у село Купиново 1938. године. У цркви се ипак чувају поједине иконе које су припадале овом иконостасасу. На основу сликарског поступка можемо да закључимо да су иконе настале око 1830. године. Међу њима налазимо и неке иконе које су временски настале нешто касније, али су некад биле у склопу иконостаса.

Црква није претрпела значајнија оштећења током ратова, осим оштећења сводова због топовске паљбе током Првог светског рата, што је убрзо санирано, и углавном је сачувала свој првобитни изглед. Вршене су одређене реконструкције: звоника и крова храма, обновљена је фасада, промењени су прозори. Осим тога изграђен је нови парохијски дом и капела за паљеље свећа.

Данас, при храму Светог Георгија на Бежанији одржава се низ активности на мисионарском плану. Свештенство одржава часове веронауке за децу у оквиру чега се објављује билтен „Благодарник“, који садржи дечије радове. Ови часови веронауке се употпуњују организовањем изложби дечијих радова и поклоничких путовања.

Парохијанима је на располагању и богата библиотека коју сачињавају књиге и часописи о вери и духовности, српској националној историји, историји уметности, као и књиге за децу.

.

.

Црква Вазнесења Господњег у Жаркову налази се у београдској општини Чукарица, шест километара удаљена од центра града. Жарково се помиње још 1528. године у турским пописима под називом Бело Врело, а у попису из 1536. године записано је: „Село Беле Вирле, други назив Жарково“. Претпоставља се да је ово село, у чијем се склопу налази локалитет Беле Воде, свој каснији назив добило по имену неког кнеза Жарка. Из ових турских извора сазнајемо да је село имало двадесетак кућа и једног свештеника, док се црква уопште не спомиње. Један руски путописац га у својим списима из 1672-1686. године помиње као једно од два хришћанска села у околини Београда.


Стара црква

Сазнања о Жаркову нам пружа и мапа једног дела Београдског дистрикта коју је израдила аустријска администрација 1721. године, где видимо да је у том периоду Жарково имало 42 куће, гробље и три озидана извора. Било је смештено у јарузи уз изворе потока који се улива у Макиш, на месту које је касније било средиште насеља. Видимо и да је на средишњем делу гробља (које се налазило на истом месту где и данашње) уцртан повећи објекат - вероватно црква или капела. На овом Жарковачком гробљу су 1964. године лоцирани остаци црквене грађевине са делом Часне трапезе у олтарском простору. По речима свештеника и мештанина Жаркова Милорада Павловића, темељи старе цркве су били од камена, уздизали су се изнад нивоа земље неких 40-50цм и били су очувани све до 1930. године. Временом је камен узиман ради изградње гробница, а цео простор на ком се могао уочити обим цркве, био је поремећен укопавањем нових гробова и зидањем гробница. На основу археолошких ископавања која су извршена 1971. године, утврђено је да се око Часне трапезе налазе остаци темеља цркве величине 6,30х12,30м, и да је један део пода, који је добро очуван у олтарском простору, покривен каменим плочама. Јасно је уочљив траг где се налазила доња греда иконостаса. Неколико фрагмената керамике из XVIII иXIX века је пронађено у наосу цркве, а у олтарском простору су пронађена два турска новчића из XIX века. Темељи цркве су састављени од слободно ређаног ломљеног камена. Види се и да је црква имала један улаз са западне стране и полукружну апсиду на источној страни. На основу начина зидања и димензија темеља, као и непостојања трагова малтера и креча, можемо да претпоставимо да су ово остаци цркве-брвнаре из XVIII века.

Подизање новог храма

Жарково је парохијски припадало манастиру Раковици све до 1880. године, када је било припојено Остружници. Услед велике удаљености од остружничке цркве и наглог ширења овог дела града, као и повећања броја становника (пописом из 1904. године насеље Чукарица је имало 709 становника, 1961. године тај број се повећава на 53.060 становника, да би се у следећој деценији тај број готово удвостручио - 1971. године 102.545 становника), покренута је иницијатива за подизање цркве у самом Жаркову. Градњу цркве је одобрио Његова Светост Патријарх српски Варнава који је постао покровитељ новооснованог црквеног одбора. Озбиљнији радови су отпочели тек 1936. године, када је означен плац у близини гробља и израђен план изградње. Темељи храма су освећени 7. септембра 1936. године, а црква је завршена и освећена 2. маја 1938. године.

Црква није била оштећена током Другог светског рата, иако је приликом ослобађања Београда Чукарица била поприште жестоких борби. Гранате су падале у непосредној близини цркве, али је на сву срећу нису оштетиле. Она је остала нетакнута и током априла 1941. године, када су се немачке моторизоване патроле улогориле у порти цркве. Нешто касније, 20. фебруара 1944. године, немачки војници су одвели неколицину становника Жаркова, међу којима је био и прота жарковачке цркве, у гестаповски затвор, одакле су убрзо били пребачени у логор на Бањици.





Архитектура храма

Црква је зидана по пројекту архитекте Виктора Лукомског, а надзор над радовима и статички пројекат радио је професор Војислав Зађина. Осмишљена је по угледу на моравску школу српских средњовековних споменика. Изглед триконхоса основи цркве дају велика полукружна апсида на источном делу цркве и две полукружне певнице. Изнад централног дела уздиже се велико кубе које се ослања на четири стуба и потпорне лукове. Изнад мање припрате на западном делу цркве диже се звоник. Спољне фасаде цркве су малтерисане, са местимично постављеним каменим блоковима који су рустично обрађени и декоративно размештени по површини зида.

Иконостас од ораховине је израдио Благоје Миливојевић, дуборезац из Београда, а иконе је насликао Александар Тројицки. Цркву је живописао академски сликар Живко Стојисављевић у периоду 1966-1968, али су се на зидовима временом натоложили слојеви чађи, тако да се његов рад не може у потпуности сагледати. Он је, поред цркве Вазнесења у Жаркову, осликао још 20 цркава у Србији. Поред живописа, урадио је и скицу мозаика постављеног изнад улазних врата у цркву, који је у Венецији урадио професор Антонио Орсони.

За порту жарковачке цркве се може рећи да је једна од највећих и најлепших београдских порти. Она, осим храма и парохијског дома који је изграђен 1987, обухвата и капелу која је завршена 2006. године.

Свештенство уз старешину протојереја-ставрофора Бранка Митровића води при храму веронауку за децу и одрасле суботом и недељом, организује поклоничка путовања, а верницима је на располагању и богата библиотека.


Аутор: Јована Лазић, Број 972, Рубрика Духовна ризница

.

SVA CUDA MANASTIRA CRNA REKA



Proveli smo dan u Crnoj reci, jednom od najčudnijih manastira Srpske pravoslavne crkve. Pored neobičnog izgleda, najviše pažnje hodočasnika privlače i njegove relikvije - čudotvorne mošti svetog Petra Koriškog i lekoviti izvor Svetinja. O onima koji su se ovde izlečili monasi vode uredne zabeleške


Dugo je bratstvo manastira Crna reka ćutke posmatralo poveći komad maltera koji se obrušio s plafona i pao posred stola u staroj trpezariji. Bez reči su ostali i stručnjaci Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika iz Kraljeva, pozvani da procene stanje i predlože mere za popravku svetinje. Najveće čudo, ipak, zadesilo je jednog među njima, arhitektu Veljka, koji je upravo besedio o tome da je manastir u veoma lošem stanju, ali da ne može biti na listi prioriteta, jer pare “čekaju” i Studenica, Gračanica, Dečani...

Misao nije dovršio, jer se baš u tom trenutku odvalilo parče tavanice i razbilo sve što se u tom trenutku našlo na stolu. Na sreću, povređenih nije bilo, ali je opomena bila očigledna. Već na sledećoj sednici Odbora na kojoj se raspravljalo o raspodeli sredstava za obnovu manastira, nakon što su stručnjaci prepričali ovaj čudesni događaj, Crna reka je jednoglasno uvršćena na listu prioriteta.

Slave je i poštuju svi narodi

Bilo je to krajem sedamdesetih godina prošloga veka, u vreme kada je zagašeni manastirski život uveliko obnavljao tadašnji jeromonah, a danas vladika raško-prizrenski Artemije Radosavljević. Zajedno s njim su došli i prvi monasi, da bi Crna reka uskoro postala jedan od najposećenijih duhovnih centara u našoj crkvi. Možda ponajviše zbog priča o raznim čudesima, neverovatnim isceljenjima i pozitivnim iskustvima onih koji su tokom minulih godina, tražeći lek i pomoć, stigli i do predaleke, mestimice neprohodne, Mokre gore.

A među njima je, kažu, bilo i muslimana, katolika i pravoslavaca, pa nije čudno što ovu svetinju podjednako poštuju i slave pripadnici svih naroda i svih konfesija. Videlo se to ponajbolje kada smo iz Ribarića, sela nadomak crnogorske granice, pešice krenuli ka željenom odredištu. Gde god da smo se zaustavili, koga god da smo upitali, svako nas je usrdno uputio ka hramu, bez obzira na to da li je reč o Srbinu, Bošnjaku, Crnogorcu ili Albancu.

Crna reka se smestila na tromeđi opština Novi Pazar, Rožaje i Kosovska Mitrovica, 310 kilometara južno od Beograda. Do Kraljeva se putuje Ibarskom magistralom ili autoputem do Batočine ili Ćićevca, a zatim preko Kragujevca ili Kruševca. Odavde, pa sve do Ribarića, put vijuga dolinom Ibra prolazeći kraj najznačajnijih srednjovekovnih gradova i srpskih svetinja. Najpre se pred vašim očima javlja gorostasni Maglič, a ubrzo prolazite i skretanja za Studenicu, Gradac, Sopoćane, Đurđeve stupove... “Lakše je zamisliti mađarsku pustu bez čarde, nego srpsku planinu bez manastira”, svojevremeno je pisao i Feliks Kanic, čuveni austrijski putopisac ugarskog porekla. I doista, gotovo da nema puta ili raskrsnice koja vas neće odvesti barem do jedne zadužbine Nemanjića.
Palili je samo Srbi

Crna reka je po mnogo čemu izuzetak. Smeštena u vrletima planinskog bespuća, okružena stoletnim šumama i oštrim stenama, crkva je od pamtiveka bila “ušuškana” i dobro skrivena od očiju osvajača, razbojnika i palikuća. Nikada u svojoj istoriji nije rušena, ali oganj jednom prilikom, ipak, nije izbegla. Doduše, nisu je palile Osmanlije već domaće izrodice, srpske poturice, oni koji su se nadali da će u njenim nedrima pronaći skriveno blago. Naravno, nisu pronašli ništa, ali su otkrili mnogo. Ponajviše svoje pravo lice, prazno srce i neizmernu pohlepu.

O svemu tome slušamo od oca Makarija, gostoprimca i jednog od tridesetak članova bratstva, dok se odmaramo od puta i gledamo neobičnu pećinsku crkvu, koja umnogome podseća na pripeto lastino gnezdo. Prema predanju, hram su podizali monasi svetog Joanikija Devičkog, najverovatnije posle Kosovske bitke. Zapravo, reč je o četvorospratnom zdanju uklesanom u oštre litice. Drvenim mostom se preko osušenog korita reke stiže na drugi sprat u kojem su kelije, crkvica je na trećem, a kuhinja na četvrtom spratu. Istina, ova prostorija se odavno ne koristi, jer je na suprotnoj obali potonule reke, krajem 19. veka, podignut prostraniji konak.
Reka pored crkve zažubori samo tokom marta i aprila kada počnu da se tope snegovi na Mokroj gori. Dešava se, međutim, da povremeno i to izostane, baš kao ovog proleća, što je obično nagoveštaj sušne i nerodne godine. Međutim, predanje kaže da nije oduvek tako bilo. Navodno, uzanom klisurom je stalno penila bučna rečica Sovara, sve dok jednom prilikom, tokom molitve, nije zasmetala i svetom Joanikiju: “Ućuti već jednom, Crna reko!”, navodno je uzviknuo svetac i učinio da je ne bude, odnosno da ponovo izroni tek stotinak metara dalje.

Nekima samo čudo može pomoći

Sem neobičnog izgleda i potpuno sačuvane srednjovekovne arhitekture, manastir Crna reka vernike i hodočasnike najviše privlači svojim relikvijama. To su, pre svega, ćivot sa moštima svetog Petra Koriškog, koji je krajem 16. veka prenet iz njegove isposnice, ali i čudotvorni izvor lekovite vode, koja se u kapima sliva niz stenu u unutrašnjosti crkve. Nauka je ustanovila da ima savršenu čistoću, a vernici da je izuzetno delotvorna, posebno kada je reč o bolestima očiju. O tome ćemo, uostalom, više govoriti u sledećem broju “Ilustrovane Politike”.

Crna reka je od pamtiveka muški manastir. Bratstvo provodi vreme u molitvi, a prehranjuje se prilozima vernika, proizvodnjom sveća i izdavačkom delatnošću. Po rečima oca Nikolaja, igumana manastira, pre tri godine su izgrađene isposnice na Velikoj livadi, kilometar i po iznad svetinje, čime su i ovde, posle Hilandara i Studenice, stvoreni uslovi za isposničko tihovanje. U jednoj od njih boravi i otac Arsenije, autor knjige “Bog i rokenrol”, koji u manastir silazi samo jednom mesečno.
Tamo su surovi uslovi za život - besedi otac Nikolaj - ali svaki dan donosi novu borbu i novo iskustvo. Posebno onima što su i u mirjanskom životu imali raznih iskušenja koje samo život može da iznedri.

O Duhovno-rehabilitacionom centru “Crna reka”, udaljenom nekoliko stotina metara od manastira, mestu koje je poslednjih dana izazvalo brojne polemike u javnosti, otac Nikolaj ne želi da govori. Podseća da centar nije u sastavu manastira, da je potpuno autonoman i slobodan u izboru metoda, ali zna da tim nesrećnicima, zavisnicima od narkotika, neko jednostavno mora da pomogne.

- Tek kada vidite ogromne razmere nesreće tih ljudi i njihovih porodica, shvatate koliko im je pomoć potrebna - veli otac Nikolaj. - Ako ne može država, društvo, nadležne ustanove ili već ko drugi, crkva mora! Uostalom, tokom cele svoje istorije oko manastira su se sabirali ostareli, bolesni i nemoćni, praktično svi oni koji nisu znali ni gde će, ni šta će. A to se, očigledno, ponavlja i dan-danas. Ovde najčešće dolaze oni kojima je potrebna duhovna pomoć i isceljenje, ali i oni kojima samo čudo može pomoći! A ona su ovde, svedoče hroničari, i česta i moguća.


izvor:
Ilustrovana Politika