.



Јануар

Свети Игњатије Богоносац
Свети Првомученик и Архиђакон Стефан
Свети Василије Велики
Свети Јован Крститељ
Свети Сава Архиепископ Српски
Свети Апостол Петар - Часне Вериге

Фебруар

Света Три Јерарха
Свети Мученик Трифун
Свети Симеон Богопримац

Март

Април

Мај

Свети Великомученик Георгије - Ђурђевдан
Свети Апостол и Јеванђелист Марко
Свети Василије Острошки
Свети Пророк Јеремија
Свети Јован Богослов, Апостол и Јеванђелист
Свети Николај Мирликијски - Пренос Моштију
Свети Ћирило и Методије

Јун

Свети Цар Константин и Царица Јелена
Свети Великомученик Цар Лазар

Јул

Рођење Светог Јована Претече и Крститеља Господњег - Ивањдан
Свети Апостоли Петар и Павле - Петровдан
Свети Великомученик Прокопије
Свети Арханђел Гаврило

Август

Свети Пророк Илија
Свети Великомученик Пантелејмон

Септембар

Усековање Главе Светог Јована Крститеља
Свети Јоким и Ана

Октобар

Преподобни Кириак Отшелник - Михољдан
Покров Пресвете Богородице
Свети Апостол Тома - Томиндан
Свети Мученици Сергије и Вакхо - Срђевдан
Преподобна Петка - Параскева, Света Петка
Свети Апостол и Јеванђелист Лука

Новембар

Свети Великомученик Димитрије - Митровдан
Преподобни Аврамије Затворник
Свети Козма и Дамјан – Врачеви
Свети Великомученик Георгије - Ђурђиц
Сабор Светoг Архангела Михаила - Аранђеловдан
Свети Мученик Стефан Дечански, Краљ Српски - Свети Мрата
Свети Јован Милостиви
Свети Јован Златоусти
Свети Апостол и Јеванћелист Матеј

Децембар

Ваведење Пресвете Богородице
Свети Алимпије Столпник
Свети Апостол Андреј Првозвани
Свети Николај Чудотворац, Мирликијски - Никољдан



.

.

.

.

.

.


.


Богоноcцем назван је овај cвети муж зато што је cтално у cрцу и на језику ноcио име Бога живога. A још, по предању, назван је он Богоноcцем и зато што је био узет рукама Бога ваплоћеног Иcуcа Хриcта. У оне дане када Гоcпод учаше ученике cвоје cмерноcти, узе једно дете и cтавивши га међу њих, рече им: "Који cе, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царcтву небеcком" (Мт 18, 4). То дете био је Игњатије. Доцније Игњатије беше учеником у cветог Јована Богоcлова, заједно c Поликарпом, епиcкопом cмирнcким. Као епиcкоп у Aнтиохији он управљаше црквом Божјом као паcтир добри, и први уведе антифонcки начин појања у цркви, тј. појања за две певнице тако да кад појање на једној cтрани преcтане на другој почиње. Такав начин појања откри cе cветом Игњатију међу ангелима на небеcима. Када цар Трајан пролажаше кроз пнтиохију идући у рат против Перcијанаца, дознаде за Игњатија, призва га к cеби и поче cаветовати, да принеcе жртву идолима, па ће му он дати звање cенатора. Како узалудни оcташе и cавети и претње цареве, Игњатије cвети би окован у гвожђе и у пратњи деcет немилоcрдних војника поcлат у Рим, да буде бачен пред зверове. Игњатије cе радоваше cтрадању за Гоcпода cвога и cамо cе мољаше Богу, да зверови буду гроб његовом телу, и да га нико не cпречи у тој cмрти. Поcле дугог и тешког путовања из пзије преко Тракије, Македоније и Епира, Игњатије приcпе у Рим, где би бачен пред лавове у циркуcу. Лавови га раcтргоше и изедоше, оcтавивши cамо неколико већих коcтију и cрце. Поcтрада овај cлавни љубитељ Гоcпода Хриcта 106. године у Риму за време хриcтоборног цара Трајана. Јављао cе више пута из онога cвета и чинио чудеcа помажући cве до данаc cвакоме ко га призива у помоћ.

Текст преузет из књиге:
Св. епископ Николај жички,
"Охридски пролог"


.


Света великомученица Анастасија Узорешителница и други с њом
Ова славна јунакиња вере Христове роди се у Риму у дому сенаторском и богатом, од оца паганина и мајке хришћанке. Од ране младости прилепи се љубављу ка Господу Исусу, руковођена у науци Христовој неким благочестивим учитељем Хрисогоном. Приморана оцем Анастасија ступи у брак с неким незнабожачким властелином Публијем. Но, изговарајући се на женску болест, она никако не хте с њим ступити у телесне везе. Због тога је муж горко мучаше затвором и глађу. А још веће муке удари на њу, када дознаде, да она тајно одлази у тамнице хришћанским мученицима, односи им понуде, служи им, пере им ране, дреши узе њихове. Но Божјим Промислом би ослобођена од опаког мужа. Послан би Публије царем у Персију, па путујући морем, утону. Тада света Анастасија поче слободно служити мученим хришћанима и својим великим наследством тешити сиромахе делећи им милостињу. Једном цар Диоклецијан беше у граду Аквилеји, па нареди, да му доведу исповедника Христова Хрисогона. Овога праћаше на путу светог Анастасија. Хрисогону светом би одсечена глава по царевој заповести. Тада пострадаше и три сестре, Агапија, Хионија и Ирина ##(в. 16. април):>>Т(041601)## прве две бачене у огањ, а трећа стрелом прострељена. Њихова тела узе света Анастасија, зави у бело платно и многим ароматима обложив, чесно сахрани. Потом Анастасија оде у Македонију, где помагаше страдалницима Христовим. Ту би распозната као хришћанка, због чега би ухваћена и вођена на саслушања и истјазања код разних судија. Желећи умрети за Христа љубљенога, Анастасија непрестано вапијаше у срцу к Њему. Некакав началник жречева Улпијан хтеде се похотљиво коснути тела свете Анастасије, но ослепе наједном и издахну. Осуђена на смрт глађу светог Анастасија прележа у тамници тридесет дана без хране, хранећи се једино сузама и молитвом. Потом стављена у лађу са још неколико хришћана да буде потопљена, но Бог је и од те смрти сачува. Најзад би над огњем привезана ногама и рукама за четири коца, те предаде Богу душу своју свету. Пострада и пресели се у Царство Христово 304. године.


.


У то вријеме пак изиђе заповијеcт од ћеcара Aвгуcта да cе препише cав cвијет. Ово је био први пријепиc за владања Киринова Сиријом. 3. И пођоше cви да cе препишу cваки у cвој град. Тада пође и Јоcиф из Галилеје из града пазарета у Јудеју у град Давидов који cе зваше Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова. Да cе препише c Маријом, иcпрошеном за њега женом, која беше трудна. И кад онамо бијаху, дође вријеме да она роди. И роди cина cвојега првенца, и пови га, и метну га у јаcли; јер им не бијаше мјеcта у гоcтионици. И бијаху паcтири у ономе крају који чуваху ноћну cтражу код cтада cвојега. И гле, анђео Гоcподњи cтаде међу њима, и cлава Гоcподња обаcја их; и уплашише cе врло. И рече им анђео: пе бојте cе; јер гле, јављам вам велику радоcт, која ће бити cвему народу. Јер вам cе данаc роди cпаc, који је Хриcтоc Гоcпод у граду Давидову. И ето вам знака: наћи ћете дијете повито гдје лежи у јаcлима. И у једанпут поcтаде c анђелом мноштво војника небеcкијех, који хваљаху Бога говорећи: Слава на виcини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. И кад анђели отидоше од њих на небо, паcтири говораху један другоме: Хајдемо до Витлејема, да видимо то што cе тамо догодило што нам каза Гоcпод. И дођоше брзо, и нађоше Марију и Јоcифа, и дијете гдје лежи у јаcлима. п кад видјеше, казаше cве што им је казано за то дијете. И cви који чуше дивише cе томе што им казаше паcтири. A Марија чуваше cве ријечи ове и cлагаше их у cрцу cвојему. И вратише cе паcтири cлавећи и хвалећи Бога за cве што чуше и видјеше као што им би казано.

Лк 2.1-20


.


Други дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато, што се тога дана сабирају сви верни, да прославе њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у част Њену. У Охриду је од старине био обичај, да се уочи другог дана Божића вечерња служи само у Светој Богородици званој Челница. Све свештенство са народом ту је саборно прослављало Пречисту Богоматер.

Текст преузет из књиге:
Св. епископ Николај жички,
"Охридски пролог


.


Сродник апостола Павла, и Јеврејин од оних Јевреја, који живљаху по областима јелинским. Беше Стефан први од седам ђакона, које апостоли свети рукоположише и поставише на службу око помагања сиротних у Јерусалиму. Зато се и прозва архиђаконом. Силом вере своје Стефан чињаше чудеса велика међу људима. Злобни Јевреји препираху се с њим, но биваху увек побеђивани његовом мудрошћу и силом Духа, који кроз њега дејствоваше. Тада посрамљени Јевреји, навикнути на потворе и клевете, узбунише и народ и старешине народне против невиног Стефана, клеветајући га као да је хулио на Бога и на Мојсеја. Брзо нађоше лажне сведоке који то потврдише. Тада Стефан стаде пред народ, и сви видеше лице његово "као лице ангела" (Дап 6, 15), то јест лице му беше озарено благодатном светлошћу као негда Мојсеју, кад је с Богом говорио. И отвори Стефан уста своја и изређа многа доброчинства и чудеса Божја, која Бог учини у прошлости народу израиљском као и многе злочине и противљење Богу од стране тога народа. парочито их изобличи за убиство Христа Господа назвавши их "издајницима и крвницима" (Дап 7, 12). И док они шкргутаху зубима, Стефан погледа и виде небо отворено и славу Божју. И то што виде, он објави Јеврејима: "Ево видим небеса отворена и Сина Човечјега гдје стоји с десне стране Бога" (Дап 7, 56). Тада га пакосници изведоше ван града и убише камењем. Међу мучитељима његовим беше и његов сродник Савле, доцније апостол Павле. У то време стајаше у даљини на неком камену Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом и гледаше мучеништво овога првог мученика за истину Сина њеног и Бога, молећи се Богу за Стефана. То се десило на годину дана после силаска Духа Светога на апостоле. Тело светог Стефана тајно узе и сахрани на своме имању Гамалил, кнез јеврејски и потајни хришћанин. Тако славно сконча овај првенац међу мученицима хришћанским и пресели се у Царство Христа Бога.

Текст преузет из књиге:
Св. епископ Николај жички,
"Охридски пролог"


.


Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово.

Текст преузет из књиге:
Св. епископ Николај жички,
"Охридски пролог"


.


Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. п када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: "Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета" (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.

Текст преузет из књиге:
Св. епископ Николај жички,
"Охридски пролог


.


Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. пемања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. пароду српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).

Текст преузет из књиге:
Св. епископ Николај жички,
"Охридски пролог"


.





Спомиње се овога дана због верига, у које би окован од безаконог Ирода, и које при појави ангела у тамници спадоше с њега (Дап 12, 7). Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излечише додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, Дап 19, 12). Патријарх јерусалимски свети Јувенал даде те вериге на дар царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, а ова их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариград, а друго својој кћери царици Евдоксији, жени Валентијановој у Рим. Ова Евдоксија сазида цркву Светог Петра, и положи у њу ове вериге заједно са оним, у које беше Петар пред своју смрт окован од цара перона (в. 29. јун).

Текст преузет из књиге:
Св. епископ Николај жички,
"Охридски пролог"


.



Свети Атанасије Велики

Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аијева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије пикомидијски, са још многим другим; а од јеретика прије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом пнтонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године (в. 2. мај).

Текст преузет из књиге:
Св. епископ Николај жички,
"Охридски пролог"



.

.




Данас другог дана празника Рождеста Господа и Спаса нашег Исуса Христа, 8. јануара по новом а 26. децембра по старом календару, Православна Црква порославља и Сабор Пресвете Богородице.


Данас, сва Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Њеним Сабором се назива овај празник зато што се данас сабирају сви верни, да прославе Њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у Њену част.

Цела природа и сва твар поклонила се Христовом рођењу, а први од људи, који су му пришли, били су пастири. Чувајући стражу код стада својих, изненадили су се појавом анђела и славом Господњом, која их је обасјала. И гле, небески благовесник им рече: „Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас, у граду Давидову, роди Спаситељ, који је Христос Господ".

И одједном се појавило мноштво анђела који хваљаху Бога најлепшом песмом која се икада чула: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!" Изненађени и уплашени пастири, су одлучили да пођу до Витлејема и виде шта се догодило. „Хајдемо до Витлејема да видимо тај догађај о коме нас је Господ обавестио." Када су стигли, угледали су дете где лежи у јаслама и поклонили му се.

Овај сусрет са Христом, oзначио је преокрет у њиховом животу. Новим ритмом закуцала су њихова срца и неискуственом топлином загрејале су се и обрадовале њихове душе. „И пастири се вратише славећи и хвалећи Бога за све што су чули и видели како је било речено."

Други пак који су се поклонили Новорођеном Христу, били су учени и славни мудраци са Истока. Ови „звездочитачи" посматрали су небеска тела и угледали нову, Месијину звезду, коју су пророци наговештавали. Одмах су пошли Новорођеноме да му се поклоне. "И гле, звезда коју видеше на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде над местом где беше дете" Угледавши Христа, поклонили су му се као Богу и даривали га: златом, тамјаном и смирном. Истину коју су до тада тражили међу звездама, пронашли су у новорођеном детету, у Ономе који је дошао са неба: Сунцу Правде, Истоку са висине, Ономе који јесте од пре настанка времена и пре створеног света. „И пошто су у сну поучени да се не враћају Ироду, вратили су се другим путем у своју земљу."

Мудраци, дакле, нису хтели да се врате истим путем и сретну са Иродом, који је хтео погубити Богомладенца, већ су, како сведочи Свето Јеванђеље, у своју земљу отишли другим путем и на тај начин омели Иродове зле намере. Али они су променили не само пут већ и начин живота. Ова њихова духовна промена била је истинита поука и порука свима, па и нама данас - да сви који се одлуче да пођу Христу и да му се поклоне, одлазе даље кроз свој живот другим, лепшим, бољим, истинитијим, и безбеднијим путем, од онога којим су Му дошли. Одлазе преображени, препорођени, покајани. Једном речју, бивају нови људи.

Зато и ми пођимо у сусрет Христу и поклонимо му дарове свога срца: веру, наду и љубав, а Он ће их преобразити и умножити у нама. Веру ће учинити још чвршћом, наду поузданијом, а љубав искренијом, чистијом и плодотворнијом. Ако овако поступимо, онда ћемо и ми, попут пастира и мудраца, као и свих других који су се Господу поклонили, осетити радост овог сусрета, срећу и лепоту коју нам нико и никад неће моћи узети. Јер Он, живи и истинити Бог, биће са нама.

Христос, Син Божији, Цар љубави, оваплотио се да својом већном младошћу подмлади свет, да својом неизмерном љубављу загреје хладна срца, да пламеном Светог Јеванђеља осветли наш род и да својим речима спали царство Сатане, оца лажи, и сваког зла на земљи.

Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост разума, у којој, они који се звездама клањаху, од звезде научени беху да се поклоне Теби - Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока; Господе, слава Ти!




.

.



.

.



8. јануар

Сабор Пресвете Богородице

Данас другог дана празника Рождеста Господа и Спаса нашег Исуса Христа, 8. јануара по новом а 26. децембра по старом календару, Православна Црква порославља и Сабор Пресвете Богородице.

Данас, сва Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Њеним Сабором се назива овај празник зато што се данас сабирају сви верни, да прославе Њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у Њену част.
Цела природа и сва твар поклонила се Христовом рођењу, а први од људи, који су му пришли, били су пастири. Чувајући стражу код стада својих, изненадили су се појавом анђела и славом Господњом, која их је обасјала. И гле, небески благовесник им рече: „Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас, у граду Давидову, роди Спаситељ, који је Христос Господ".

.



.

.



.

понедељак, 18. јан 2010

ДАНАС ЈЕ КРСТОВДАН





Српска православна црква слави Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру. Празник се везује за празник крштења Исуса Христоса, као и за дан посвећен светом Јовану Крститељу, који га је крстио у реци Јордану.

Верници Српске православне цркве и други православни хришћани славе Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди.

Крштење Исусово: Франческо Албани

Према предању, први који су примили хришћанску веру и прве поуке нове вере помињу се као катихумени или - оглашени, док је у српској цркви и народу дан крштења првих хришћана познат као - Зимски Крстовдан.

Празник се везује за светковање Богојављења, празника Крштења Исуса Христа, као и за дан посвећен светом Јовану Крститељу, који га је крстио у реци Јордану.

Зимски Крстовдан слави се увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике.

У календару СПЦ није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који се слави 27. септембра, као успомена на проналажење Часног Крста, на којем је на Голготи разапет Христос.

У православним храмовима се на Крстовдан служи литургија светог Јована Златоустог, уз ритуал великог освећења воде, који прати празнично богослужење.

Крстовданска водица се после водоосвећења дели верницима и, према обичају, чува у кућама ради здравља. Крстовдан уочи Богојављења је посни дан за православне вернике, без обзира на то који дан у недељи "пада".

У неким крајевима Србије постоји обичај да се уочи празника крст стави у воду и унесе у цркву.

Ако се крст смрзне, верује се да ће година бити родна и здрава, а ако се не смрзне биће оскудна и болешљива.

.

.



Србија
- Радио 021
понедељак, 18 јануар 2010


Српска православна црква данас слави Крстовдан, као помен на дан када је мајка цара Константина, обилазећи Свету земљу пронашла Часни крст, на коме је Исус распет на брду Голгота. Тај хришћански празник слави се још од првих година хришћанства. Празник је установљен годину дана после Првог васељенског сабора у Никеји 326. године, одржаног у доба цара Константина, који је Миланским едиктом 313. године, озваничио хришћанство.

На Крстовдан се слави и успомена на повратак Часног крста из Персије у Јерусалим. Наиме, крст је чуван у сребрном сандуку у јерусалимској цркви Васкрсења до 614. године, када су Персијанци заузели Јерусалим. После 14 година цар Ираклије је победио Персијанце и поново вратио Часни крст у Јерусалим.


.

.

Српска православна црква и православни хришћани славе данас Крстовдан, као успомену на прве хрисћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди.

Према предању, први који су примили хришћанску веру и прве поуке нове вере помињу се као катихумени или - оглашени, док је у српској цркви и народу дан крштења првих хришћана познат као - Зимски Крстовдан.

Празник се везује за светковање Богојављења, празника Крштења Исуса Христа, као и за дан посвећен светом Јовану Крститељу, који га је крстио у реци Јордану.

Зимски Крстовдан слави се увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике. У календару СПЦ није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који се слави 27. септембра, као успомена на проналажење Часног Крста, на којем је на Голготи разапет Христос.

У православним храмовима се на Крстовдан служи литургија светог Јована Златоустог, уз ритуал великог освећења воде, који прати празнично богослужење. Крстовданска водица се после водоосвећења дели верницима и, према обичају, чува у кућама ради здравља.

Крстовдан уочи Богојављења је посни дан за православне вернике, без обзира на то који дан у недељи "пада". У неким крајевима Србије постоји обичај да се уочи празника крст стави у воду и унесе у цркву. Ако се крст смрзне верује се да ће година бити родна и здрава, а ако се не смрзне биће оскудна и болешљива.

.

ДАНАС ЈЕ КРСТОВДАН



Српска православна црква и православни хришћани славе данас Крстовдан, као успомену на прве хрисћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди.

Према предању, први који су примили хришћанску веру и прве поуке нове вере помињу се као катихумени или - оглашени, док је у српској цркви и народу дан крштења првих хришћана познат као - Зимски Крстовдан.

Празник се везује за светковање Богојављења, празника Крштења Исуса Христа, као и за дан посвећен светом Јовану Крститељу, који га је крстио у реци Јордану.

Зимски Крстовдан слави се увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике.

У календару СПЦ није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који се слави 27. септембра, као успомена на проналажење Часног Крста, на којем је на Голготи разапет Христос.

У православним храмовима се на Крстовдан служи литургија светог Јована Златоустог, уз ритуал великог освећења воде, који прати празнично богослужење.

Крстовданска водица се после водоосвећења дели верницима и, према обичају, чува у кућама ради здравља.

Крстовдан уочи Богојављења је посни дан за православне вернике, без обзира на то који дан у недељи "пада".

У неким крајевима Србије постоји обичај да се уочи празника крст стави у воду и унесе у цркву.

Ако се крст смрзне верује се да ће година бити родна и здрава, а ако се не смрзне биће оскудна и болешљива.


.

.

ДАНАС ЈЕ КРСТОВДАН

Српска православна црква данас слави Крстовдан, као помен на дан када је мајка цара Константина, обилазећи Свету земљу пронашла Часни крст, на коме је распет Исус Христос на брду Голгота.




.

.


Крстовдан у Београду
18. јануар 2010



Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Атанасије, данас на Крстовдан, 18. јануара 2010. године, служио је Царске часове а у наставку Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ваведење у Београду.

По завршетку Литургије Владика је обавио чин водоосвећења.
Архиепископија београдско-карловачка |

.

.







Свечана прослава Богојављења у Архиепископији београдско-карловачкој и Опшитни Чукарица ће започети Св. Литургијама у храмовима Св. Георгија и Св. Петке који су на територији општине Чукарица са почетком у 8,30. У храму Св. Петке служиће Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије, уз саслужење Преосвећеног Владике источноамеричког Г. Митрофана и викарног Владике хвостанског Г. Атанасија.

Од оба храма кренуће свечане литије, око 10,45, које ће се спојити пред Адом Циганлијом, где ће се обавити чин водосвећења са спуштањем Часног крста у воду и традиционално такмичење у пливању за Крстом.

Извор: Aрхиепископија београдско-карловачка


.

.


Данас, 19. по новом, a 6. јануара по старом календару, Православна Црква слави велики хришћански празник Богојављење. Данас православни једни друге, а и сав народ Божји, поздрављају древним поздравом „Бог се јави – Заиста се Бог јави”.

Свети Јован Златоуст је o данашњем празнику, поред осталог рекао: „Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је свето Богојављење печат празника и врата светковине…”.

По повратку из Египта, Господ Исус Христос је до своје тридесете године живео у Назарету са мајком својом, Пресветом Богородицом Mаријом и Јосифом, који је међу људима сматран Његовим оцем. Скривајући силу свог Божанства, Исус је живео од рада својих руку. Када је Господ навршио тридесет година од свог телесног рођења, он отпоче своју учитељску и спаситељску мисију.

У то време, Јована, сина првосвештеника Захарије и Јелисавете, који је био шест месеци старији од Исуса, Бог упути у жарку пустињу у близини реке Јордана. У пустињи је Јован, одевен у хаљину од камиље длаке и опасан кожним појасом, живео испосничким животом. Хранио се дивљим медом и сувим, пустињским биљем. По заповести Господњој, проповедао је: „Покајте се!”; громогласно је узвикивао, „Приближило се Царство Небеско! Припремите пут Господњи! Поравните стазе Његове!” У гласу овог пророка Божјег многи људи препознаше глас Господњи. Покајаше се због кршења Божјих закона и дођоше Јовану да их крсти у Јордану. Тада је говорио: „Ја само припремам пут Ономе који долази за мном, и који је много већи од мене: ја нисам достојан ни да му одрешим ремен на обући. Ја вас крштавам водом за покајање, а он ће вас крстити Духом Светим. Он је Христос, помазаник Божји кога очекујемо.”

И заиста, једнога дана дошао је Господ Христос из Галилеје на Јордан да га Јован крсти. Док је Исус прилазио Јован је објавио ученицима својим и окупљеном народу: „Гле, Јагње Божје које узима на себе грехе света!” Јован је био збуњен. Знао је да пред њим сам Син Божји. Стога му је рекао: “Ти треба мене да крстиш, а Ти долазиш к мени.” На то му Господ одговори: “Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду”.

И Јован га крсти. Исус изађе из воде и, гле, отворише се небеса, и виде Духа Божијег где силази као голуб и долази на њега. И зачу се глас с небеса: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи.” Тада је свету и свим људским поколењима откривена тајна Свете Тројице. Бог Отац говорио је Сину с неба, Бог Син се крштавао у реци Јордану, а Бог Дух Свети сишао је на главу Бога Сина у виду голуба. Због тога се данашњи празник и назива Богојављење.

О чудесном Богојављењу сведочио је и сам Јован Крститељ: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему, то је Онај који крштава Духом Светим. И ја сам видео и засведочио да је он Син Божји. Понекад се овај празник назива и Просвећење јер је Господ Исус Христос својим крштењем у Јордану осветио, учинио светом не само воду у овој реци, него и сву воду уопште, па и сву материју, сву творевину Божју.

Данас се у свим светим храмовина после Свете Литургије освећује вода.

Суштину смисла и опис данашњег великог празника, Црква је сажела у Богојављенском тропару:


Извор:Српска Православна Црква



.

.

БЕОГРАД 18. 01. 2010

Бета

Пливање за богојављенски крст




Православни верници и Српска православна црква (СПЦ) сутра прослављају Богојављење, празник који се традиционално обележава пливањем за часни крст

Стаза којом се плива дугачка је 33 метра, као подсећање на године живота Исуса Христа. У Београду ће се за крст пливати на Ади циганлији, земунском кеју (коде ресторана Венеција) и дорћолском кеју (код спортсог центра "Милан Гале Мишкатировић").

Празнична богојављенска литургија почеће у 8.30 у Храму Светог Ђорђа на Бановом брду, а свечана литија креће ка Ади циганлији у 11.00. Почетак трке за крстом предвиђен је око 12 сати на сплаву код ресторана Језеро.

Како је саопштено из општине Чукарица, за крст ће пливати око 40 такмичра припадника жандармерије, Војске Србије, чланови удружења Свебор, као и пријављени грађани. Победнику ће бити уречен трофеј и победнички плашт.

Богојављење ће се прославити и светковином у Земуну. Литургија у храму светог оца Николаја Мириклијског почиње у девет часова.

Литија ће се око поднева улицама Земуна спустити до обале Дунава, где око 13 сати почиње пливање за богојављенски крст.

Чланови удружења Свебор ће на ушћу Саве у Дунав организовати прославу код центра "Милан Гале Мушкатировић", где ће поред пливања за крст бити одржано пето српско и треће међународно такмичење у древним борилачким вештинама.

Нишка општина Медијана по четврти пут организује пливање за часни крст на реци Нишави. Такмичење ће почети у 12 сати код амфитеатра на нишком кеју.

У Чачку је за сутрашње пливање за богојављенски крст у реци Западна Морава пријављено 38 такмичара, речено је агенцији Бета у Спортском центру "Младост" који организује такмичње.

Такмичње ће почети у 10 часова на градској плажи на Морави, након литуригије у чачанској Цркви и литије која ће кренути од Цркве у 9.30 часова.

У Крушевцу прослава Богојављења почиње у 5 сати литургијама у беловодској цркви и цркви у Стопањи, у 10 креће литија према обали Западне Мораве, где ће у 11 сати бити обављен ритуал "водоосвећења", а старт пливача је предвиђен за 12 сати.

У Зрењанину ће се за крст пливати у језеру код Културног центра, а трка ће почети у 12 сати.

На Дринском језеру код Малог Зворника сутра ће по трећи пут бити одржано пливање за Богојављенски крст.

Такмичење почиње у 14.00, а пре пливања биће одржана литургија у цркви Сабора Срба светитеља и литија до језера. Такмицење је благосиљао владика шабачки Лаврентије, а организатори су црквена општина Мали Зворник и пливачки клуб "Дрина" у Лозници.

.

.

.

.



.

.

.

.

.

.




.

.


.

.



Света три јерарха, заправо су светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти, а сваки од њих има свој дан празновања у месецу јануару. Овај заједнички празник сва три светитеља установљен је у XI веку у време цара Алексија Комнена због чудне расправе у народу око тога који је од тројице светих највећи: Григорије због дубине ума, Василије због чистоте и храбрости или Златоусти због чудесне речитости и јасноће излагања вере. Њихове присталице су се чак и различито називали: Василијани, Григоријани и Јованити.

Промислом Божјим овај спор је решен на корист Цркве и славу светитеља, јер се они, сваки понаособ, а потом сва тројица, јавише епископу евхаитском Јовану речима да су они једно у Бога и да међу њима нема ништа противречно. Посаветовали су епископа да им напише једну заједничку службу и одреди заједнички дан празника. Тако је међу народом спор срећно решен и одређен 12. фебруар, као заједнички празник ових светитеља. Прослављају га сви православни, а у Грчкој је то највећи национални и школски празник.



14. фебруар
[/center]

Рођен је у селу Кампсади у Фригији, у сиромашној сељачкој кући. У детињству је чувао гуске, али је увек носио у себи велику благодат Божју, јер је могао исцељивати болести на људима и стоци и истеривати из њих зле духове. У то време завладао је Римским царством цар Гордијан чија се ћерка Гордијана тешко разболела пореметивши умом. Многи лекари покушали су да јој помогну, али нису успели. Зли дух једном из ње проговори и рече да га само Трифун може истерати, те доведоше многе људе из царства са тим именом. Тек кад се, по Божјем промислу, појавио млади Трифун из Кампсаде, успео је да излечи девојку, а срећни цар га је обасуо многим даровима Све то богатство, младић је на повратку разделио сиромасима, а наставио да чува гуске и да се моли Богу.

Када је на римски престо дошао христоборни цар Декије, свети Трифун је много пострадао и много мучен за Христа, али је сва та мучења радо подносио говорећи: ''О кад би се могао удостојити, да огњем и мукама скончам у име Христа Господа и Бога мога". Мучитељи су га најзад осудили да буде посечен мачем. Пред смрт он се помолио и предао душу своме Творцу, 250. године.

(Тропар Сретења, глас 1.)

Радуј се, благодатна Богородице Дјево,
јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине),
Христос Бог наш,
Који просвећује оне што су у тами.
Весели се и ти, старче праведни,
који си у наручје примио
Ослободитеља душа наших
Који нам дарује васкресење.

Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Међутим, на тај дан Црква завршава циклус празновања «времена Рождества» и зато празник Сретења – као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну тог божићног циклуса.

Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима «донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што је написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које најпре отвори материцу посвети Господу» (Лк. 2, 22 – 23).

«И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. И Духом вођен дође у храм; и кад унесоше дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по Закону. И он га узе у руке своје и благослови Бога и рече:

Сада отпушташ с миром слугу својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа Твога Израиља.

А Јосиф и мати Његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за Њега. И благослови их Симеон, и рече Марији, матери Његовој: Гле, Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. А и теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срцâ» (Лк. 2, 25 – 34).

Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: «Видеше очи моје спасење Твоје!».

Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ.

Шта је радосније од сусрета, од «сретења» са оним кога волиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ичекивање сусрета ? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао Светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег?

И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што су та дугоишчекивана Божја светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа!

Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, с љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: «...Сада отпушташ слугу Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами смисао живота». Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање, тако да је читав његов живот уствари постао једна непрестана припрема за радосни сусрет са Христом.

Није ли баш данас погодан тренутак да свако од нас себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на шта ме све силније опомиње срце моје? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим?

То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас, на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу – као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: « Сада отушташ слугу Свога, Господе... ».

Видео сам Светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави, а који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав.

То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога.

Преузето из књиге:
Протојереј Александар Шмеман,
ТАЈНЕ ПРАЗНИКА ,
Светигора, Цетиње 1996.


Ову проповед је о. Александар Шмеман написао, већ тешко болестан, две недеље пред смрт (13. децембра 1983. године).



[size=18]У време цара Птоломеја Филаделфа светитељ Симеон је, као један од знамените седамдесеторице, изабран да преведе Библију са јеврејског на грчки језик. Радио је савесно свој посао, али кад је преводио пророка Исаију збунио се од речи "дјева ће затрудњети и родиће сина", и одлучио да напише "млада жена". У том тренутку јавио се Симеону анђео Божји и објаснио му да је пророчанство истинито и да ће се у њега уверити јер, по Божјој вољи, неће умрети док не види Месију рођеног од девојке.

Обрадован овим гласом са неба, праведни Симеон оставио је пророчанство неизмењено и захвалио Богу што ће видети Обећанога. Када је Дева са Младенцем дошла у храм јерусалимски Дух Божји јавио је Симеону срећни догађај. Радосни старац узео је Христа у руке, а потом замолио Бога да га срећног, отпусти из овог живота. Убрзо затим издахнуо је свети Симеон, и овај праведни старац сматра се и данас заштитником мале деце.



У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.

Свети Мученик Харалампије (10. тј. 23. фебруара)


[size=18]23. фебруар по новом / 10. фебруар по старом

Свети мученик Харалампије био је епископ у Магнезији, и у време свог страдања за веру имао је 113 година. За време цара Септимија Севера почео је страшан прогон хришћана. Старац, свештеник Харалампије није се крио од прогонитеља него је слободно и јавно проповедао веру Христову, многеје невернике преобратио и привео хришћанству, па чак и цареву ћерку Галину. Кад су га заробили, храбро је подносио све муке и кад су му живом кожу одерали, стари светац рече царским војницима: “Хвала вам браћо зато што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови живот.” Затим су га извели на губилиште, а он се и ту молио Богу за све људе, за њихово здравље, благостање и спасење. И док је поред њега стајао џелат он је говорио: “Господе, ти знаш да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све !”
После молитве, испустио је душу пре него што је џелат спустио мач на његов врат. Све се то догодило 202. године, а царева ћерка Галина узела је његово тело и часно га сахранила.

Тропар, глас 4:
Мученик твој, Господи, Харалампиј...
(и даље као под 1. фебруаром).[/size]

.

SVETA TRI JERARHA


Sveta tri jerarha su svetitelji: Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatousti. Oni imaju svaki posebno svoj dan praznovanja u mesecu januaru i to: Vasilije Veliki 1. januar (po crkvenom), Grigorije Bogoslov 25. januar (po crkvenom) i Jovan Zlatoust 27. januar i 13. novembar (po crkvenom). A ovaj zajednički praznik ustanovljen je u XI veku za vreme cara Aleksija Komnina. Jednom nasta odnekuda raspra u narodu oko toga, ko je od ove trojice najveći. Jedni uzdizahu Vasilija zbog njegove čistote i hrabrosti; drugi uzdizahu Grigorija zbog njegove nedostižne dubine i visine uma u bogoslovlju; treći uzdizahu Zlatousta zbog njegove čudesne krasnorečivosti i jasnoće izlaganja vere. I tako, jedni se nazvaše vasilijani, drugi grigorijani, a treći jovaniti. No promislom Božjim ovaj spor bi rešen na korist crkve i na još veću slavu trojice svetitelja. Episkop evhaitski Jovan (27. juna) imade jednu viziju u snu, naime: najpre mu se javiše svaki od ova tri svetitelja, napose u velikoj slavi i neiskazanoj krasoti, a potom sva tri zajedno. Tada mu rekoše: "Mi smo jedno u Boga, kao što vidiš, i ništa nema u nama protivrečno... niti ima među nama prvog ni drugog". Još posavetovaše svetitelji episkopa Jovana da im on napiše jednu zajedničku službu i da im se odredi jedan zajednički dan praznika. Povodom ovoga divnog viđenja spor se reši na taj način što se odredi 30. januar/12 februar kao zajednički praznik za sva tri ova jerarha. Ovaj praznik grčki narod smatra ne samo crkvenim nego i svojim najvećim nacionalnim i školskim praznikom.

Srpska pravoslavna crkva slavi ih 30. januara po crkvenom, a 12. februara po gregorijanskom kalendaru
Predanje
U vreme cara Aleksija Komnena, došlo je među učenim ljudima u Carigradu do nesuglasica i prepirki, koji je od trojice svetitelja bio najveći. Po jednima je to bio Sveti Vasilije Veliki, jer je duboko prodro u tajnu bića, isti onaj Vasilije koji se svojim vrlinama upodobio Anđelima i takmičio se sa njima. On nije tako lako opraštao grešnicima, bio je strog, jer nemade u sebi ničeg zemaljskog.

Nasuprot njemu, bio je Sveti Jovan Zlatoust, koji je lako opraštao grešnicima i privlačio ih pokajanju. Zato ga jedni smatraše manjim od Vasilija Velikog, a drugi pak zbog njegove slatkorečivosti i razumevanja slabosti ljudskih većim od Vasilija. Postojala je i treća grupa, koja je veličala Svetog Grigorija Bogoslova, smatravši da je on najveći od njih trojice, jer odlikova se on kitnjastim i divnim stilom, kojim je prevazilazio sve crkvene mudrace. I tako dođe do podele među pristalicama njihovim na: Vasilijane, Grigorijane i Jovanite. Ali, po promislu Božjem sve se završi u korist Crkve i to čudesnim snoviđenjem episkopa Evhaitskog, Jovana kome se javiše sva tri svetitelja rekavši mu: "Mi smo jedno u Boga, kao što vidiš i nema u nama ništa protivrečno, nego smo svaki u svoje vreme pobuđivani Duhom Božjim, pisali razne knjige na spasenje ljudi. I među nama nema ni prvog, ni drugog, nego ako jednog spomeneš, odmah su i druga dvojica tu." Poučiše oni episkopa Jovana da se ustanovi jedan zajednički praznik i da se prestane sa deobom onih koji se spore i prepiru oko njih.

Sastavljena je jedna zajednička služba i određen je jedan zajednički praznik za svu trojicu - SVETA TRI JERARHA - koji se praznuje 12. februara (30. januara po julijanskom kalendaru), a svaki od ova tri svetitelja ima poseban dan u godini kada se praznuje. I to: Sveti Vasilije Veliki praznuje se 14. januara (1. januara po starom kalendaru), Sveti Grigorije Bogoslov 7. februara (25. januar, po starom kalendaru) i Sveti Jovan Zlatoust 9. februara (27. januara, po starom kalendaru).

TROPAR (glas 4): Jako apostolov jedinoravniji i vseljenija Učiteljije, Vladiku vsjeh molite, mir vseljenjej darovati i dušam našim veliju milost.

Ovaj tekst ili jedan njegov deo je preuzet iz ohridskog prologa Nikolaja Velimirovića

SVETI TRIFUN


Sveti Trifun je rođen u selu Kampsadi u Frigiji, u vrlo siromašnoj porodici. I još od detinjstva na njemu je bila velika blagodat Božja, te je mogao isceljivati bolesti na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove. U to vreme zavlada Rimskim carstvom car Gordijan III, čija ćerka Gordijana siđe s uma, i time baci svoga oca u veliku žalost. Svi lekari ne mogahu ludoj Gordijani ništa pomoći. Tada zli duh iz lude devojke progovori i reče da njega niko ne može isterati osim Trifuna. Car naredi da se na dvor dovedu svi Trifuni iz carstva. Posle mnogih Trifuna, i ovaj mladi Trifun bio je pozvan po Božjem Promislu. Doveli su ga u Rim gde je iscelio carevu ćerku. Car mu podari mnoge darove, koje Trifun pri povratku razdeli siromasima. U svom selu nastavi svoj život moleći se Bogu. Kada se zacari hristoborni Decije Trajan, sveti Trifun bio je mučen za Hrista. No on podnese sva mučenja s radošću velikom, govoreći: "O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!" Sve muke ništa mu ne naškodiše, i mučitelji ga osudiše najzad na posečenje mačem. Pred smrt Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome 250. godine.

U pravoslavnoj crkvi praznuje se 14. februara po novom, odnosno 1. februara po starom kalendaru.

.




Početom februara, kad je zima još u toku, i ima manje seoskih poslova,
i do posta ima još podosta, ima jedan praznik koji bi trebalo da je
mnogo poznatiji nego što jeste, a prethodi prazniku Sretenja. To je Sv. Mučenik Trifun koji se slavi 14. februara. To je dan kada se prvi put obrezuje loza, uz posebnu molitvu i blagoslov sveštenika. U nekim selima Srbije slavi se i kao zavetina, jer se smatra da Sv. Trifun štiti sela od grada i poplave, odnosno da je čuvar useva od raznih štetočina.

Ovaj svetitelj je živeo u trećem veku posle Hrista, kao siromašni seoski mladić koji je bogatima čuvao guske. Bio je veoma pobožan i "još od detinjstva je na njemu bila velika blagodat božja, te je mogao isceljivati bolesti i na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove."

Za ove njegove sposobnosti saznao je i tadašnji rimski imperator Gordijan čijoj ćerki Gordijani, koja je bila duševno bolesna, niko od najboljih lekara nije mogao da pomogne.


Hrišćanska legenda kaže da se zli duh u njoj oglasio i da niko ne može da ga istera iz nje osim Trifuna. Ali, koji Trifun? Caru su dolazili mnogi tog imena, ali bez uspeha, sve dok, "po Božjem promislu", u maloazijskoj Frigiji, ne pronađoše skromnog guščara Trifuna.

Doveden je u Rim, a kad je uspešno izlečio carevu ćerku, imperator ga je bogato
nagradio. Bezazlen kako ga je Bog stvorio, Trifun je, usput, na povratku u selo, sve skupocene darove razdelio siromašnima i nastavio da živi kao i ranije, čuvajući guske, ali i u sve zdušnijim molitvama i pobožnosti. Znajući za njega i Božju milost kojom je zračio, novi car Dekije, veliki protivnik hrišćanstva, naredi da ga bace u tamnicu i na najveće muke. Ali, Trifunovu veru ništa nije pokolebalo pa je na kraju posečen mačem. I pred smrt, "Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome, 250. godine", napisao je vladika Nikolaj.

Po narodnim pričama, međutim, Trifun je bio grešnik. Ali, kad je u neznanju ubio čoveka koji je krenuo da skudi jednu devojku, što je, po narodnom shvatanju, još veći greh, Bog mu je oprostio. Zbog toga se smatra i prijateljem mladih i onih koji se vole, pa mnogi smatraju da bi kod nas bilo primerenije da njegov praznik slavimo umesto Svetog Valentina.





Sveti Valentin

O Sv. Valentinu nema mnogo istorijskih podataka. Zna se da je bio lekar, sveštenik, verovatno i biskup u Rimu i da se odlikovao mudrošću. Zbog toga je uživao velik ugled i kod pagana i kod hrišćana. Car Klaudije II. Gotski (268.-270.) hteo je čak I lično da ga upozna. Valentin je slutio šta bi mu se nakon susreta sa carem moglo dogoditi pa se zato molitvom spremio za skori završetak i za mučeničku smrt. Na pitanje jednog od sudija šta misli o rimskim bogovima odgovorio je da su oni demoni na šta je cela skupština skočila na noge i tražila njegovu smrt. Car se ipak uplašio pobune pa je Valentina predao gradskom prefektu a ovaj opet sudiji Asteriju. Gradski prefekt je naredio da se sveštenik Valentin išiba a potom I da mu se odrubi glava.Bilo je to 269. godine na Flaminijskoj cesti.

Tek od 15. veka. Valentina su počeli da poštuju kao zaštitnika zaljubljenih parova. Njegovo poštovanje je već bilo prošireno po hrišćanskim zemljama.
Car Klaudije II. začudio bi se što današnji svet Sv. Valentina poštuje kao zaštitnika ljubavi između mladića i devojaka, muževa i žena. Na suđenju u Rimu 269. godine, kad je svetac osuđen na smrt, nije bilo govora o ljubavi, nego o Isusu Hristu. Nije Valentin ni za života bio savetnik zaljubljenih parova. Tako mučenik ni kriv ni dužan postade zaštitnik zaljubljenih.





Običaj da se Valentin smatra svecem i zaštitnikom zaljubljenih dolazi i od dana njegovog slavlja. Naime, nekada se životni ritam uveliko ravnao prema crkvenim praznicima. Crkva je od vernika tražila, da se venčanja ne slave u vreme velikih praznika (na Božić i na Uskrs) jer su oni zasebna slavlja cele zajednice A datum 14. februar pada baš posle božićnih praznika. Sveti Valentin se slavio već u ranom srednjem veku, posebno u Engleskoj, a posle i u celome svetu. Običaj biranja izabranice na dan Sv. Valentina najpre se proširio u Englesku i Škotsku.

Poznato je da su u 16. veku mladići ostavljali ljubavne poruke i čestitke na pragu svoje izabranice. Čestitke su bile pažljivo izrađene, obrubljene čipkom ili ukrasnom trakom i to su verovatno bile prve čestitke i razglednice ikada poslane.

Hrišćanstvo nikad ne uništava ono što je dobro, nego sve lepe i dobre ljudske običaje iz raznih naroda i društava uklapa u novi, hrišćanski život tih naroda, pa tako dolazimo do pretpostavke kako je običaj slavljenja Sv.Valentina kao dana zaljubljenih, kada se razmenjuju pisma i ljubavne poruke, zapravo povezan sa simpatičnim poganskim običajima.

Kod starih Grka je od sredine januara do sredine februara bio mesec Gamelion tokom koga se obeležavala svetost braka Here i Zevsa. U antičkom Rimu 14. februara slavila se boginja Juno - zaštitnica braka, a 15. februara bio je dan kad se slavio Luperkus, bog plodnosti, povodom čijeg slavlja su ljudi razmenivali pisma i poruke.
.

Pokret protiv Dana zaljubljenih

Već tradicionalni Pokret protiv Dana zaljubljenih iz godine u godinu sve više dobija na značaju. S tim skladu, mnogi gradovi će ove nedelje izaći u susret samcima ili parovima koji ne žele da slave komercijalni Dan zaljubljenih.



Jedan od prvih je Njujork, gde će već u četvrtak, 11. februara, u ranim jutarnjim satima jednom klubu biti održana promocija CD-a "Anti-Valentine's Masquerade", dok će iste večeri u jednoj bruklinskoj knjižari biti održano veče čitanja poezije protiv Dana zaljubljenih.

Brojne zabave za samce održavaće se širom Njujorka tokom celog vikenda. Mnogi Njujorčani će verojatno naći svoje partnere na nekima od tih zabava pa će možda nedelju i Dan zaljubljenih dočekati na klasičan način.

Takođe, brojni klubovi najavljuju da tokom vikenda neće dopustiti ulazak parovima kako bi što lakše spojili brojne samce. Tako će "Village Pourhouse" ženama poklanjati ružu sa srcem, a muškarcima brojeve.

Jedan restoran će noć uoči Dana zaljubljenih na ulazu deliti karte za igranje pa će osoba koja nađe svoj kartaški par dobiti besplatno piće.

Razni "speed dating eventi", toliko popularni u Velikoj jabuci, biće posebno traženi tokom nastupajućeg vikenda.

Nakon svakog od njih održava se zabava kako bi se potencijalni parovi što bolje upoznali i zbližili, a organiziovaće se brojne nagradne igre i zdravice šampanjcem.

Za one koji su manje željni pronalaženja novog partnera i još se žele osvetiti bivšima, organizovana je zabava pod nazivom "Ex-orcism".

Posetioci samo treba da donesu sliku svog bivšeg ili bivše i zalepe je na ploču gde će je gađati. Onaj ko pogodi tačno u oči, dobija besplatno pivo.

Jedan od zanimljivijih događaja, na sam Dan zaljubljenih biće "14th annual Vampire Ball od New York Anti-Valentine's Day party" za koji se posebno naglašava da nije za fanove "Sumraka".

Svi gosti moraju imati kostim, a najmaštovitiji će biti nagrađeni. Na pzabavi će biti brojni nastupi, a prisutni će moći da se pozdravljaju ugrizima za vrat. Sve će, naravno, završiti pre izlaska sunca.

U Srbiji još uvek, na žalost, ovakvih akcija nema.


.

.
BELE POKLADE

Poklade su narodni praznik rasprostranjen u Evropi i Americi. Njegovi koreni su paganski i vezani za obeležavanje kulta Sunca i dolaska proleća. Danas se poklade uglavnom vezuju za početak hrišćanskog obeležavanja velikog posta uoči uskrsa.
Poklade se obično smatraju za vreme neobuzdanog uživanja u hrani, piću i proslavama pod maskama, poznatim kao karneval.
Proslave poklada su posebno značajne za narode katoličke tradicije: Italijane, Hrvate, Francuze, Nemce, Špance, Latinoamerikance i druge. Slave se i među pravoslavcima, naročito u Grčkoj i Rusiji. Direktno ili indirektno, proslave u vreme poklada su postale običaj i u protestantskim zemljama.
Pokladni utorak je u Francuskoj i zemljama gde se zadržao francuski uticaj poznat kao „Masni utorak“ (Mardi Gras). U anglosaksonskim zemljama ovaj dan se zove „Dan palačinki“ (Pancake day), verovatno zato što su se tada sva preostala jaja trošila na palačinke uoči početka posta. U Hrvatskoj, poklade se nazivaju i „mesopust“. Poklade se u Rusiji obeležavaju praznikom Maslenica. Većina pokladnih tradicija uključuje ceremnoijalno spaljivanje lutke od slame koja može imati različita simbolična značenja.
Poslednja nedelja pred veliki post se zove „bela nedelja“, a poslednji dan ove nedelje „bele“ ili „sirene“ poklade.
Nekada se ova nedelja u srpskim selima oko Smedereva obeležavala prolaskom maskiranih povorki koje su pevale, dok bi ih seljani nekad darivali mesom, slaninom, kolačima, ali najčešće jajima. Učesnici povorke bi najčešće predstavljali vesele svatove koji pevaju uz smeh i šalu. To bi po pravilu bili seoski mladići, a ređe i devojke. Slični običaji postoje među Srbima u Popovom polju u Hercegovini i u Vojvodini. Tamo sela obilaze povorke „mečkara“, što su po licima nagaravljeni muškarci odeveni u stara i pocepana odela.
Poklade su dan za praštanje i veselje. Smatralo se da u period velikog posta treba ući bez greha. U domaćinstvima se tradicionalno priprema bogata mrsna gozba, naročito beli mrs po kome je ovaj praznik dobio ime.
Narodna verovanja su povezivala period poklada sa povećanom opasnošću od zlih sila i veštica, od kojih se narod štitio na simbolične načine, recimo belim lukom ili paljenjem obrednih vatri („olalija“). U Homolju, kod vlaškog stanovništva, postojao je običaj preskakanja ovih vatri i igranja oko njih. Na Kosovu su neke pokladne povorke simbolizovale svate Kraljevića Marka.
Na bele poklade je postojao običaj da se gata, naročito pomoću jaja.

.

.
BELE POKLADE U METOHIJI ( PROCKA )





Uskrs, kao pokretan praznik, uvek pada u prvoj nedelji posle punog meseca iza prolećne ravnodnevnice. Prethodi mu veliki ili časni post koji traje 40 dana. Vreme od božićnih praznika do početka časnog posta kod Srba se naziva mesojeđ. Poslednja nedelja mesojeđa je Bela nedelja, a poslednji dan ove nedelje zove se "bele" ili "sirene" poklade. Sam dan poklada je dan veselja i međusobnog praštanja uvreda. U kućama se priređuje gozba bogata mrsnim jelima, naročito belim mrsom po kome su ove poklade i dobile ime. Svako ko se zamerio nekome išao je da traži oproštaj i uvek ga je dobijao. Posebno je bilo rasprostranjeno da kumčad ide kod kumova na praštanje, jer se svaka pa i nehotična uvreda kuma smatrala za veliki greh. Ovaj običaj mirenja imao je za cilj da ljudi uđu u časni post bez ikakvog greha. Zbog toga se ove poklade negde nazivaju i "proštene".

U opštini Štrpce se dan poklada proslavlja na poseban način.Tog dana se u Štrpcu odigrava jedno veoma zanimljivo venčanje. Naime, tada se u Štrpcu ženi niko drugi do Marko Kraljević. Međutim, nije samo mladoženja neobičan. Svatove čini prava vojska "Vučara" koji pod maskama (napravljenih od vune, koža i drugih uglavnom prirodnih materijala), i na konjima, magarcima ili pešaka prate mladence i svojim mečevima, sabljama, kopljima i drugim obično drvenim oružjem čuvaju "mladu" da je neko ne bi ukrao.

A "mlada"... ona je već priča za sebe. Ona je uvek muško obučeno u narodnu nošnju. Ova dosta čudna svadbena povorka posle šetnje kroz samo naselje (ne bi li pokazali lepu udavaču) koja traje nekoliko sati, dolazi na trg gde se u prisustvu mnoštva okupljenog naroda obavlja svečani čin venčanja. Samom venčanju prethodi prigodan humoristički program, koji nije napisan samo da bi nasmejao ljude. On služi i da se spomenu značajniji (obično rđavi) dogadjaji u Štrpcu i ismeju i izvrnu ruglu njihovi vinovnici. S obzirom da se u nekoliko sela u opštini Štrpce organizuje ovakva svabda sa drugim Kraljevićem Markom i drugom mladom, često se mogu videti zanimljive scene susreta dve svadbene povorke.

Međutim, završetak venčanja ne znači i završetak manifestacije. Pošto su poklade dan prelaza iz mesojeda u post, zla bića su tada aktivnija nego drugim danima. Zbog toga u prvi sumrak svi ukućani izlaze iz domova noseći unapred pripremljene “ kumbare “ (obično se prave od smreka i trešnjine kore), koje se pale ne bi li se oterali zli duhovi.

Noć Belih poklada u opštini Štrpce doživljaj je koji se ne može opisati. Mrak, vatrene kugle koje se okreću u krug, mnoštvo naroda, najbolja domaća rakija (po mogućstvu žuta), bogate trpeze, jednom rečju opšte narodno veselje koje se ne sme propustiti.






.

.


.

.


Србија и Српска православна црква сутра славе празник Сретење, који је и Дан државности и Дан Војске Србије. У Србији се 15. фебруар слави као сећање на 1804. годину када је у месту Орашац почела борба за ослобођење од Турака и када је, на исти дан 1835. године Скупштина у Крагујевцу прогласила први Устав Србије. Централана манифестација обележавања Дана државности биће одржана сутра у Орашцу, у присуству државног врха Србије. Празник ће данас бити обележен почасном артиљеријском паљбом са Београдске тврђаве на Калемегдану, а касније ће у Народном позоришту истим поводом бити одржана и свечана академија.


.

UZ POCETAK POSTA


Uz pocetak posta
Staranje za tijelo ne pretvarajte u pohote (Apostol Nedjelje siropusne (Rim. 13, 11-14, 4))

Neprosredno pred pocetak svetog Casnog posta, braco i sestre, majka nasa, Crkva, rijecima svetog apostola Pavla, poziva nas i opominje "da je vec cas da ustanemo od sna" (Rim. 13, 11). Sav smisao posta jeste u tome da nas otrijezni i otrezveni; da preispitamo svoje korake i prevrednujemo ljestvicu vrijednosti; zivote svoje na staze vrlina da preusmjerimo. Veli nam sveti apostol Pavle da odbacimo djela tame i da se obucemo u oruzje svjetlosti. "Da hodimo posteno kao po danu: ne u pirovanju i pijanstvu, ne u razvratu i bestidnosti, ne u svadji i zavisnosti. Nego se obucite - poziva nas sveti Apostol - u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za tijelo ne pretvorajte u pohote." (Rim. 13, 12-14)
Na ovoj Apostolovoj opomeni, da staranje za tijelo ne pretvorimo u pohote, zadrzacemo, braco i sestre, nasu paznju i malo dublje razmisliti na ovim Apostolovim rijecima.

No najprije o jednom cudu, braco i sestre, karakteristicnom za ovo bolesno vrijeme. Nekad se sijedoj kosi i sijedoj bradi pristupalo s postovanjem, ruka se sijedoj kosi i sijedoj bradi cjelivala, jer se znalo da su to starci i starice koji su, od Boga dodijeljeno im, smirenje bez roptanja prihvatali. Danas starci i starice, na silu boga, i pomocu ubitacnih droga i tableta, raspaljuju pohotu u sebi i, vijagricni i uznemireni, uznemiravaju sve oko sebe.

I jos jedno pitanje stavljam pred vas, braco i sestre. Zna Gospod kakvim nas je stvorio; poznata je Gospodu nasem nasa duboka ceznja za radoscu, ljubavlju, i tjelesnom ljubavlju ako hocete. Ne ocekuje se od nas da mi svi budemo monasi. "Blagosleven da je izvor tvoj, i veseli se sa zenom mladosti tvoje - citamo u Svetom pismu, u Pricama Solomonovim; neka ti je kao kosuta mila, i kao srna ljupka... u ljubavi njezinoj posrci jednako." (Price, 5, 18-19). No danasnjim apostolskim stivom opomenuti smo da i u tome, kao i u svemu, imamo mjeru. Vidimo, braco i sestre, da je ovo odjavoljeno vrijeme bracnu postelju pretvorilo u arenu (seksualnih) borilackih vjestina. Sastanu se dvoje, u braku, i prije braka, kopaju i rove po svojoj tjelesnosti, izdovolje se, prezasite jedno drugog, i rastanu se kao dva stranca koji su komotno mogli da se i ne sretnu. Ako je brak - zakoniti cak - bez duhovne, hriscanske podloge, ako izgubi svoju cednost i cistotu, ako je samo tjelesan, takav brak je blud.

Od nas se, braco i sestre, ne traze nikakve krajnosti. Svako od nas treba Gospodu da uzvrati prema broju talenata koje je od Gospoda primio i po mjeri svojih moci. Kojima je vise dato, vise ce se od njih i traziti. Za nase spasenje, dobri Otac nas Nebeski ne trazi da mi gore premjestamo; On ocekuje od nas da Mu mi svoju ljubav ne uskratimo i da se zlim djelima svojim od NJega ne odvrgnemo. Drugim rijecima, da budemo zdravi i normalni, smireni i uravnotezeni, i da svim svojim silama nastojimo da volju NJegovu tvorimo. A kad se, po slabosti svojoj, okliznemo i padnemo, odmah da se dizemo i na stazu Gopodnju povratimo.

Misli se i govori da mi treba tijelo svoje potpuno da zanemarimo; da se iznuravamo i bicujemo. Nije to tacno, braco i sestre. Normalno je da mi vodimo racuna o sebi. "Jer niko nikad ne omrznu na svoje tijelo - veli sveti Apostol - nego ga hrani i njeguje." (Ef. 5, 29). Zna Gospod nas da mi, gladni i iznureni, svojim zivotnim obavezama odgovoriti ne bi mogli, parce hljeba na trpezu postaviti. Gospod nas od nas zahtijeva da mi uspostavimo ravnotezu izmedju tjelesnog i duhovnog u nama i da dusi svojoj posvetimo onoliko paznje bar koliko tijelu svome posvecujemo. Priznacemo, mi tako ne cinimo. Za tijelo svoje mi se dobro brinemo kako cemo se nahraniti, napojiti, obuci , toplom snu prepustiti, a mnogi od nas duse zanemarujemo do potpune njihove izgladnjelosti i gusenja.

Desava mi se da me neko pozove i pozali se kako ga nesto gusi i steze, san ga nece, mira ni spokoja nema. Velim mu, da obrati malo vise paznje na dusu svoju, da dodje u ovu nasu slatku crkvicu, Bogu se pomoli, dusu izgladnjelu nahrani. Savjetujem ga da priposti, ispovjedi se i pricesti. Odgovori mi taj da ce kol'ko sutra, u prvu nedelju, pravo u crkvu. "Vidjecemo se, veli, da porazgovaramo, da me podrobnije u duhovne stvari uputite". Nedjelja seta dodje, narod se u crkvi okupi. Pogledam ima li ga, a njega ni od korova. Pomislim, susrescemo se, nazalost, na drugom mjestu, doktorskom, ogradjenom i zamandaljenom.

Sve sto Gospod stvori, bjese dobro (1. Mojs. 1, 10) i dobro veoma (1. Mojs. 1, 31). Gospod je, kao krunu svoje stvaralacke razigranosti, izvajao tijelo ljudsko (Jov. 10, 11), i ne smijemo ni pomisliti da je iz ruku Gospodnjih moglo izaci nesto sto nije dobro. Gospod se ovaplotio, primio plot, tijelo ljudsko. "Logos postade tijelo" (Jn. 1, 14). Tijelom svojim Gospod je stradao, na tijelu Svome grijehe je nase na Krst uznio i krvlju Svojom precasnom grijehe praroditelja nasih, i nase, ako se vjerom s NJime sjedinjujemo, saprao. Sveto pismo nas uci da se oduvijek prema tijelu ljudskom s paznjom i postovanjem ophodilo. Tijelo krivca, na smrt osudjenog, nije smjelo nepogrebeno prenociti (5. Mojs. 21, 23). Samo najveci grijesnici pred Bogom bivali su osudjeni da im tjelesa njihova iza njih necasna ostanu (Jer. 36, 30).

Pred krsnu smrt svoju, Gospod je nas izvolio da na tijelo NJegovo bude izlivena alavasterova posuda mirisa skupocjenoga i tako pripremi tijelo svoje za dostojan pogreb (Mt. 26, 6-13). I kad je Gospod umro, tijelo NJegovo bilo je u platno cisto zavijeno i brizljivo sahranjeno (Mt. 27, 57-60).

Otuda proizilazi nasa velika odgovornost kako se prema tijelu svome ophodimo. "Ili ne znate da je tijelo vase hram Svetoga Duha koje je u vama. Jer ste kupljeni skupo" (1. Kor. 6, 19-20), opominje nas sveti apostol Pavle. Ne smijemo grijesenjem tijelo svoje zloupotrebljavati. "Da ne caruje grijeh u pohotama njegovim; niti dajite udove svoje grijehu za oruzje i nepravde" (Rim. 6, 12-13), upozorava nas on.

Kako se ophodimo prema tijelu svome, odgovor cemo dati Tvorcu nasem. Ne zaboravimo da "nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primi svaki sto u tijelu ucini, bilo dobro ili zlo". Amin.

Protojerej-stavrofor Vasilije Tomic,
prvi paroh torontski

Sveti Simeon Bogoprimac u vreme cara misirskog Ptolomeja Fila-delfa izabran kao jedan od sedamdesetorice, kojima bi poveren posao prevođenja Biblije sa jevrejskog na grčki jezik. Kada prevođaše proroka Isaiju, pa dođe do proročanstva: evo djeva će zatrudnjeti i rodiće sina, on se zbuni, pa uze nož da izbriše reč djeva i zameni je sa rečju "devojka", i da tako i prevede na grčki. Ali u tom trenutku javi se Simeonu angel Božji i zadrža ga od njegove namere, objasnivši mu da je proročanstvo istinito, i da je tačno zapisano. I reče mu još vesnik Božji, neće umreti dok ne vidi Mesiju rođenoga od devojke. Kada Mladenac Isus bi donesen Djevom Marijom u hram jerusalimski, Duh Božji to javi Simeonu, koji beše veoma star i beo kao labud. Simeon brzo ode u hram i u hramu poznade i Djevu i Mladenca po svetlosti što zračaše oko glava njihovih kao oreol. Radostan starac uze Hrista na ruke svoje i zamoli Boga: "Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj; jer vidješe oči moje spasenje Tvoje" (Lk 2, 29-30). Tu se desila i Ana proročica, kći Fanuilova, koja i sama poznade Mesiju i objavi Ga narodu. Ani je tada bilo osamdeset četiri godine. Uskoro po tom prestavi se sveti Simeon. Ovaj pravedni starac Simeon smatra se zaštitnikom male dece.
Srpska pravoslavna crkva slavi ga 3. februara po crkvenom, a 16. februara po gregorijanskom kalendaru.

.



После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Отступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А усто бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити Хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнути идолским жртвама.

Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара. И изложи на свима пијацама намирнице, оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата Мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.

Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће сиротиња радити, која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори, да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца, ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор; Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.

Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је љегова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде, и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.

.

.

.


.


.

.

.

.



Tek sto je stupio u vojsku (Tiron znaci regrut) u gradu Amasiji, otpocne gonjenje hriscana pod carevima Maksimijanom i Maksiminom. Teodor ne hte kriti da je hriscanin, pa ga bacise u tamnicu i mucise gladju. U tamnici mu se javi Gospod i ohrabri ga govoreci: "Ne boj se, Teodore, ja sam s tobom, ne uzimaj vise zemaljske hrane i pica, jer ces biti u drugom zivotu, vecnom i neprolaznom, sa Mnom na nebesima". Javi se i mnostvo angela i osvetli se tamnica sto videse i strazari. Teodor bi bacen u oganj 306. godine.



Teodosije se, kao monah, nastanio nedaleko od Trnova i osnovao obitelj koja je po njemu dobila ime. Istakao se na saboru u Bugarskoj protiv bogumila 1360. godine. Umro 1362. u Carigradu, a njegov ucenik Roman nastavio se podvizavati u Teodosijevoj obitelji.




Sestra sv. apostola Filipa, putovala s njim i propovedala Jevandjelje. Nakon bratove mucenicke smrti, produzila svoj misionarski rad u Likaoniji, gde je i skoncala.





Posecen po zelji i nagovoru Irodijade, zene Irodove. Bojeci se da prorok nekako ne vaskrsne, ona naredi da mu se glava ne sahranjuje zajedno sa telom nego da se zakopa duboko na skrivenom mestu. Ali njena dvorkinja Jovana, ne mogavsi trpeti da glava Bozjega coveka bude na mestu bescesnu, iskopa je tajno, odnese u Jerusalim, i sahrani na Gori Jeleonskoj. Tu je nadje neki monah, po imenu Inokentije, i kad mu se tajanstveno objavi da je to glava Krstiteljeva, on je celova i ponovo zakopa. Po Bozjem promislu, glava je isla od ruke do ruke, ponirala u mrak zaborava i opet objavljivana, sve dok nije preneta u Carigrad, u vreme blagocestive carice Teodore. Od glave Pretecine mnoga cudesna isceljena se dogodise. Interesantno je da Jovan za zivota ne ucini nijedno cudo, a mostima njegovim dade se blagodetna cudotvorna moc.




Bogatstvo nasledjeno od roditelja utrosio na ukrasenje crkava, narocito na posrebrenje i pozlacenje ikona. Kad osiromasi, svi ga prezrese. Djavo mu potom nasapta da je uludo stracio imanje, da je, umesto na crkve, trebalo da ga razda siromasima. Erazmo to poverova, padne u ocajanje i pocne ziveti besputno i bezakono. Na samrtnoj postelji, dok je bratija razgovarala o njegovim gresima, on se najednom ispravi u postelji i rece: "Oci i braco, tako je kako velite, gresan sam i nepokojan, no evo javise mi se sv. Antonije i Teodosije, a potom i Presveta Bogorodica, i rekose da mi je Gospod dao jos vremena za pokajanje". Jos mu je Bogorodica rekla: "Siromahe imate sa sobom na svakom mestu a crkve moje nemate". Pozive jos tri dana, pokaja se i uspe u Gospodu 1160. godine.





Rimski vojnici u Sevastiji, tvrdo verovahu u Gospoda. Kad za vreme Likinija poce progon, budu izvedeni pred sud ali ne htedose da se odreknu vere. Kamenovani, ali kamenje se vracalo od njih i padalo na njihove mucitelje. Vezani i baceni u ledeno jezero, ali se, osim jednog, ne pokolebase. Nocu, dok su se mrzli, pade neka svetlost s neba i zagreje vodu i tela mucenika, a sa svetloscu se spustise venci na njihove glave. Kad to vide jedan strazar, i on se ispovedi u ime Isusovo, i udje u jezero da bi se udostojio cetrdesetog venca. Sutradan, prebise im goleni i bacise njihova tela u vodu, da ih hriscani ne bi sahranili. Trecega dana javise mesnom episkopu Petru i pozvase ga da sabere po vodi mosti njihove. U mracnoj noci episkop i klir videse kako se kosti mucenika u jezeru sjaje i tako pokupe sve mosti i casno sahrane 320. godine.



Podvizavao se u Galatiji u IV veku. Gonjen od cara Julijana Otpadnika, no po smrti njegovoj pozive mirno i upokoji se u 80. godini. Kazu da je bio tako savrsen da je vise licio na angela nego na coveka. Narocito proslavljen svojim trpljenjem.
3. SV. KESARIJE
Brat sv. Grigorija Bogoslova, i sam se bavio bogoslovljem i pisanjem. Izmedju ostalog pokusao da odgovori na pitanje koliko su Adam i Eva proveli u Raju pre izgnanja, i smatrao da je to vreme bilo 40 dana, zbog cega je i Gospod postio 40 dana u pustinji, kusan od djavola.


ВАСКРСЕЊЕ ЛАЗАРЕВО И УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ
БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ

Zitija svetaca za 28./15. mart



(Проповед светог Григорија Паламе у Цветну недељу)


Свима је потребно старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас (на Лазареву суботу и Цвети). Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину ''Да начинимо човека'', и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео.

Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: ''Лазаре, изађи напоље!'' – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који ''зове непостојеће као постојеће'' (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће.

Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: ''Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: ''Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем'' (Матеј 11, 29).

Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: ''Осана сину Давидову, осана на висини''. Похвална песма ''Осана'' узноси се Богу, јер у преводу она значи: ''Спаси Господе''. Додајући ''на висинама'', показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима.

Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: ''Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ'' (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – ''Благословен који долази у име Господње'', показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: ''Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет'' (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: ''Благословено Царство Оца нашег Давида који долази'', подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, ''веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје'' (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: ''Ја сам чокот, ви сте лозе'' (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио ''младунче магарице своје'', то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана?

Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: ''Осана сину Давидову'', књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: ''Чујеш ли шта ови говоре?'' (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: ''Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?'', јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: ''Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: 'Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу'.'' Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: ''Слава на висини Богу и на земљи мир'' (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: ''Осана сину Давидову, осана на висини''.

Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени.

Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав.

Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако ''постадосмо сједињени'', каже апостол, ''са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем'' (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Превела са грчког Антонина Пантелић

Извор: Информативна служба Шумадијске епархије






Sin jedinac uglednih, bogatih ali i bogougodnih ljudi. Kad Aleksije stasa za zenidbu, ozene ga na silu, ali on iste noci napusti i zenu i roditeljski dom, sede u ladju i dodje u grad Edesu u Mesopotamiji. Tu, kao prosjak, pozive 17 godina, neprestano se moleci Bogu u paperti crkve sv. Bogorodice. Kad se procu kao bogougodnik, on sede u ladju sa namerom da ode u Laodikiju, ali ladja promislom Bozjim bi zanesena i doplovi cak do Rima. Videci prst Bozji u ovome, Aleksije ode u dom svog oca da u njemu, nepoznat, nastavi svoj podvig. Tako i bi, i nakon 17 godina, on izdahnu na ovaj dan 411. godine. Tada bi otkrovenje u crkvi Svetih Apostola: javi se glas i u prisustvu cara i patrijarha rece "potrazite coveka Bozjeg". Na kraju nadju Aleksija mrtva, a u licu svetla kao sunce, i iz hartija saznaju ko je. Dodirom njegovog tela lecili su se mnogi bolesnici, iz tela mu teklo miro. Telo mu sahrane u kovceg od mermera i smaragda, a glava mu se nalazi u Sv. Lavri u Peloponezu.



Vojnik, mucen i posecen u II veku, posto nije hteo prineti idolima zrtve. Neki senator Asterije posmatrao je njegovo stradanje i toliko se odusevio verom u Hrista da je uzeo telo mucenikovo, na ledjima odneo i sahranio. Neznabosci ga zbog toga ubiju kao hriscanina.

.